• 14
  • 09

Зато се и тако површно и неодговорно односимо према тренутку у коме живимо, несвесни да делујемо у историјском времену у коме се завршавају процеси покренути вековима пре нас, и отпочињу нови који
неће трајати ништа мање. Као што човек у зрелим годинама сагледа своје врлине и мане, суочи се са животним промашајима, неиспуњеним сновима
и амбицијама, разочарањима у себе и друге, тако се и нација у тренутку одлука које ће је одредити суочи са собом, својим промашајима и разочарањима, надама и страховима. Човек суочење тражи сам од себе гоњен потребом да се преиспита и одреди, а нација само када је они који је воде присиле да се загледа у себе и види не онакву каква би желела да буде и где би желела да буде већ каква јесте и где јесте. Они који се усуде да од нације траже да се суочи са собом обично лоше и брзо заврше, али оно што су покренули не може да се заустави нити
успори. Фатална привлачност препознавања себе, ма колико болело, незаустављиво привлачи лице огледалу једном када је огледало откривено. Као што покајнички искрено суочавање са собом превазиђе оно
што бисмо желели да признамо, тако и суочавање нације с тренутком истине покрене и отвори питања која нису била постављена, али су дошла сама по себи.

КОСОВСКА РЕАЛНОСТ

Идеја о разграничењу с Албанцима и заустављању „Велике Албаније“ отворила је питање наше способности да преживимо, признања да државе, као нераздељене заједнице народа после крвавих и поновљених етничких и верских ратова, нису могуће ако их чине ратни непријатељи, и да ли коначно имамо храбрости да пођемо у решавање свеукупног националног питања Срба. Шта је Косово и Метохија данас у реалности? Аутономна покрајина у саставу Србије, независна држава, територија
под управом УН у складу с Резолуцијом 1244? Вероватно ниједан од понуђених одговора, а делимично и сваки од понуђених. Више од свега, КиМ је полигон на коме се показала снага, али и слабост земаља Запада, способних да изгурају Србију с КиМ, али и неспособних да успоставе трајну и одрживу државу без обзира на уложену војну снагу, потрошене милијарде и политички ауторитет. Неуспех Косова је неуспех НАТО, ЕУ, САД, свих великих покровитеља независности Косова. Разграничењем,
велике силе признају да нису успеле, и да је време за нове политике и нове поделе земље и утицаја. Наша способност да то препознамо, да први понудимо решење и став, да се нађемо на линији размишљања великих а да опет учинимо, не Мишићево укопавање на Косову, где се пружа последњи
отпор вредан песме и памћења али не и победе, већ Мишићев јуриш на Кајмакчалан где нисмо ослободили Србију, али смо почели да је ослобађамо, доказ је историјске зрелости која није новооткривена али
је дуго није било.

ВУЧИЋЕВА УЛОГА

Покушај да се НАТО агресијом Србија заувек уклони с КиМ, али и заустави процес решавања српског националног питања у целини, управо се на КиМ показао као промашај. Нема на Балкану трајног и одрживог решења без Србије и без Срба. Србију и Србе је било могуће занемаривати и превиђати само док су Србијом владали они који су прихватали да некада слуганством, некада игнорисањем проблема, Србија не учествује у времену у коме живи без јасних интереса и начина да они буду остварени. Вучићева заслуга је што се, преко сваке наде, изборио за право да Србија и Срби имају интерес за који се боре и што је он сам постао вођа који с пуним ауторитетом говори у име свих Срба без обзира да ли живе у Србији или не, сагледавајући укупни интерес Срба, а не само Србије или њене елите. Зато се и усудио да покрене тему од које смо сви заједно бежали деценијама. Да ли ће улогу оног који води Вучић и преживети не знам, али знам да ће остати записан као неко ко се усудио да захтева од Срба да буду достојни себе и своје величине и да почну да се боре у времену у коме живе, а не да препричавају древне
поразе и надају се победама за које неће морати да се боре у својој генерацији, већ ће борбу препустити онима који тек долазе. Зато сам за разграничење.

СТВАРАЊЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ 

И као што је однос према Србији увек део већих геополитичких праваца и одлука, тако је и однос према Косову па и према Албанији и Албанцима увек однос према Србији и Србима. Албанија је створена да Србија не избије на море, а Косово да Србија буде стратешки опкољена, да никада не почне да сама одлучује о себи и да свако њено јачање буде унапред заустављено и онемогућено. Срби и Албанци живе у различитим епохама, али на истим територијама. Пошто формирања нације нису завршили у 19.
па ни у 20. веку, Албанци тек сада имају култ нације и осећај да немају државу, али и свест да за њено постојање треба да жртвују све, као током деведесетих, када су по наређењу политичког вођства албанских партија напуштали школе, здравствени систем, државне послове Републике Србије, уводећи тиме свој народ у беду, болести и трагично лоше образовање што су последице које се на КиМ осећају и данас.
Албанија је формирана тек у мају 1913. Лондонским мировним споразумом од стране шест великих сила, као последица инсистирања Аустроугарске и Италије да Србија не изађе на море. Албанци су државу добили на силу, као за6датак и као последицу балканског рата који су водили други,
проглашавајући је 1912. када су видели да Срби долазе а да
се Турци неће вратити. 

Шта је Косово и Метохија данас у реалности? Аутономна
покрајина у саставу Србије, независна држава, територија под управом УН у складу с Резолуцијом 1244? Вероватно ниједан од понуђених одговора, а делимично и сваки од њих

Они нису изборили државу као последицу националне борбе за ослобођење од турског ропства или развијене буржоазије која је тражила свој економски простор. Албанци свој живот у Отоманском царству и нису
сматрали ропством, а устанке су дизали ретко и без идеје
о националном ослобођењу, више као последицу борбе фисова са локалним беговима него као жељу за издвајањем из сенке султана. Албански захтеви према Отоманском царству никада нису ишли даље од захтева за аутономијом унутар државе Османлија. Због тврдоглавог остајања уз умирућу Отоманску империју током Првог балканског рата и истрајној мржњи према Србима, Албанци су се у очима великих сила наметнули као фактор који може да отежа, ако не и да заустави напредовање Србије
ка југу. Тако је било 1690, 1804, 1876, 1878, 1912, 1913, 1915, 1918, 1921, 1941, 1946, 1981, 1991, 1998, 1999, 2004, 2008, тако је и 2018.

СРПСКИ КОСМОПОЛИТИЗАМ

Срби, као народ који је процес стварања нације завршио када и већина Европљана, баштине вековну свест о постојању државе Срба у њеним разним облицима. Култ државе и нације зато Срби
не осећају као одређујући, будући да постојање и нације и државе сматрају неупитном и непроменљивом, подразумевајућом истином за коју су поднете довољне жртве које не морају и не треба да се изнова подносе. Индивидуалност Срба и прихватање космополитских вредности 21. века су тако и један од разлога за драстичну наталитетску разлику
између Срба и Албанаца. Као и свуда у свету, нације које се развијају у економском и цивилизацијском смислу имају опадајући наталитет, док оне које у економском и цивилизацијском смислу заостају за временом у коме живе имају наталитет ранијих векова и времена. У време Карађорђевих устаника Срби су рађали далеко више деце од Турака који су владали Србијом и децу слали на школовање у
Истанбул.

КиМ је полигон на коме се показала снага, али и слабост земаља Запада, способних да изгурају Србију с КиМ, али и неспособних да успоставе трајну и одрживу државу без обзира на уложену војну снагу, потрошене милијарде и политички ауторитет

Срби су народ који прихвата верску и националну различитост, не само у великим градовима где се националне разлике у модерном животу готово
и не осећају већ и у руралним областима где су верске и националне разлике суштинске и одређујуће. Масовно насељавање Срба у Војводини ни након Првог ни након Другог светског рата, па чак ни након погрома и протеривања Срба из Хрватске у акцији „Олуја“, није произвело насиље нити етничко чишћење. Процентуални односи становништва јесу промењени, али не зато што су Мађари или Хрвати отишли већ зато што су Срби
дошли.

Етничка мешовитост тамо где су Срби у већини није у питању чак ни на КиМ. На Северу КиМ, у општинама Лепосавић и Зубин Поток, као и у Северној Митровици живе Албанци који нису нападнути или протерани чак ни у време погрома 2004.

ЕТНИЧКА ЧИСТОЋА

Албанци искуство или навику да мирно живе у етнички мешовитој средини једноставно немају. Ако су у већини, Албанци врше асимилацију или протерују друге, ако су у мањини која ће тешко постати већина, одлазе. Албанци су савезници само с државама и народима с којима не живе, Хрватима, Италијанима, Немцима, Аустријанцима, али не и с Македонцима, Црногорцима а посебно не са Србима. Нема народа с којим су Албанци живели а да нису дошли у сукоб с њим, и нема нације која је била у сукобу са Србима а да нису били подржани топовским месом албанске младости с Косова или нарко-новцем албанске мафије.

Ту чак није примарна ни верска блискост или различитост. Број Горанаца, Словена муслиманске вероисповести, опао је с предратних 30.000 на садашњих 9.000. У самој Гори досељени Албанци успостављају општину Драгаш и горанску децу кроз школски систем преводе у Албанце. Ни бошњачке заједнице нигде на КиМ нису сачувале већински положај. Роми су или протерани или су постали Албанци. А да ово није косовска специфичност говори пример Албаније, где мањина скоро да и нема.
На територији Македоније, након оружане побуне, Албанци су фактички формирали своју државу одвајајући западну Македонију од централне власти и стварајући етнички чист простор. Чак и у самом Скопљу
Албанци имају своје делове града у којима се македонски језик чује ретко а и тада уз велики ризик. Чести су напади наоружаних албанских терориста, док у албанским селима уз границу са Србијом која се наслањају на Прешево скоро да нема оружаних снага македонске државе,
што омогућава шверц миграната и дроге. Својом бројношћу, Охридским споразумом и подршком коју имају међу великим силама Запада, Албанци
одређују судбину Македоније чији је већински словенски народ издељен и посвађан толико да не може да донесе ниједну кључну одлуку која ће одредити његову будућност противно вољи Албанаца.

Толико различите нације као што су Срби и Албанци не могу успешно да живе једна с другом, посебно ако од првог препознавања нису успеле да нађу заједнички интерес у краткотрајним периодима мира а увек и доследно су се налазили на различитим странама у сваком рату

У Црној Гори, забрана православног богослужења у Улцињу, подизање споменика Скендербегу, условљавање подршке владајућој већини формирањем нове општине са албанском већином, говоре о растућем
утицају Албанаца на власт Црне Горе и пресудном утицају на политичке одлуке које се односе на Србе и Србију.
Бујановац, а посебно Прешево, у кратком времену мењају свој национални састав, па се Срби повлаче према Врању, док Албанци заузимају делове
општина у којима их није било у већем броју.
На КиМ, упркос великим напорима међународне заједнице, није формирана ниједна иоле успешна политичка партија која окупља Албанце и Србе или Албанце и било коју другу нацију. Кључно разликовање политичких субјеката међу Албанцима није у идеолошком одређењу, већ у припадности клановима и степену екстремизма када је у питању однос према Србима или брзини и начинима за формално стварање „Велике Албаније“.
Као што су у време Енвера Хоџе упућивали на КиМ марксистичко-лењинистичке ћелије у намери да изазову устанак против југословенских власти, тако су током деведесетих били одани следбеници западне демократије, а данас, најбројнији ратници Исламске државе. У односу на број становника, Албанаца с Косова има у редовима Исиса више него Ирачана или Сиријаца. Чињеница да на Косову влада беда, највиша стопа незапослености у Европи, буџет који се претежно пуни донацијама и царинама, није довољан разлог да се створи партија која окупља различите нације а исте идеологије. Православни или католички
Албанци немају различит однос од својих исламских сународника према православним Србима. Повратак Срба није омогућен чак ни у великим
градовима на КиМ. Мешовити брак између Србина и Албанке на КиМ био би права сензација о којој би се дуго причало и писало, а још ако би пар живео по неалбанским правилима у већинској албанској средини,
не би се могло са сигурношћу тврдити да ће младенци дочекати унуке. Код Срба такви примери нису усамљени, па су чести бракови с хришћанским Албанкама из Албаније посебно у руралним областима, док
у централној Србији бракови различитих вера и нација нису
никаква вест. Од познатих у јавном животу Србије до обичних људи, то једноставно није тема. Тешко је замислити да би нека позната албанска певачица или глумица у Приштини за животног сапутника изабрала
Србина. Да није немогуће, верујем да би се у протеклих двадесет година десило бар једном, а чињеница да није говори сасвим довољно.
Толико различите нације као што су Срби и Албанци не могу успешно да живе једна с другом, посебно ако од првог препознавања нису успеле
да нађу заједнички интерес у краткотрајним периодима мира а увек и доследно су се налазили на различитим странама у сваком рату. Срби су чак и у време идеологије братства и јединства албанске руководиоце на КиМ доживљавали као наметнуте и стране, док су албански комунисти видели своје позиције као могућност да једном створе државу на КиМ и уједине се с Албанијом. Зато су етничка чишћења Срба на КиМ била стална и планирана. У послератној Југославији једна од првих одлука
нове власти била је, никада објашњена, мера да се протерани Срби са КиМ не смеју враћати на своја имања, док су праве и лажне избеглице из
Албаније Енвера Хоџе примане и богато обдариване земљом и послом. Случај Мартиновић или планска силовања српских девојчица само су примери застрашивања и исељавања Срба.

Разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила би се тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен
или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич
били би више наши него што сада јесу

НОВА РЕАЛНОСТ

Што се пре Срби и Албанци раздвоје и између њих се формирају чврсте и јасне границе, то ће пре процес ширења „Велике Албаније“ бити успорен, и јачањем Србије на крају заустављен.
Морамо бити свесни нове реалности, а то је да, уласком Македоније у НАТО, сви Албанци са изузетком две општине у централној Србији почињу
да живе у јединственом политичком и безбедносном простору на који ће имати претежан и нескривен утицај. „Велика Албанија“ ће тако бити фактички створена с намером да у најкраћем року свету објави и своје формално постојање. Да ли треба да чекамо да се то деси или да делујемо? Суштински, ми разговарамо и сукобљавамо се с Тираном, а не с Приштином. Нису велике земље Запада погазиле међународно право и ризиковале трајну политичку нестабилност читавог региона због једног
мањег дела албанске нације.
Они су то урадили због идеје о стварању „Велике Албаније“, исте оне која је закратко створена у Другом светском рату од стране фашистичке Италије. Рат с Албанцима, не само косовским већ свим Албанцима и њиховим савезницима, неизбежан је уколико не будемо јасно знали шта коме припада и уколико не будемо смањили могућност за различита тумачења истих споразума и територија и уколико не смањимо могућност међусобног додира који нужно воде у сукоб.
Ако се будемо гледали преко граничних линија па и нишана граничара, теже ћемо се сукобити него ако на северу КиМ будемо ишчекивали почетак
напада, а Срби на југу били таоци и средство уцене. Замрзнути сукоб иде у сусрет албанским интересима, јер Албанци задржавају тактичку предност да одреде када ће неминовни обрачун почети, у складу с интересима и могућношћу њихових савезника. Оружани напад на север, или
напад на јужне енклаве које сада ништа не штити, као што их није штитило ни 2004, нужно ће изазвати оружани одговор војске и државе Србије а онда и сукоб са савезницима Косова.

СРПСКО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ

Албанци на југу Србије без етничког разграничења биће стална и добродошла прилика страном фактору да отежава и узнемирава позицију Србије и њен свакодневни живот. С јасним границама и међународно гарантованим положајем Срба на КиМ, као и нашим културним и верским наслеђем, бићемо сигурнији да су разлози за рат умањени.
Албанци немају ниједан културни споменик под заштитом Унеска, отуда и толика жеља да постану чланови светске културне организације јер
тако би, као што асимилују народе, могли да асимилују и културу и историју која им болно недостаје.

Последње изјаве Беџета Пацолија о томе да цркве и манастири на КиМ припадају и њему, и да у Дечанима постоје докази да су их градили Албанци јасно говоре да ће без споразума врло брзо покушати да
формирају Православну цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојања Срба на КиМ. Разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила би се тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети
Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу.

ЗА ЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ

Ако из примера грађанских ратова у две Југославије нисмо научили да, када се ратови не окончају разграничењем, онда се и не завршавају већ се понављају, а увек изазивају од истих спољних подстрекача и воде од истих унутрашњих учесника, онда смо заслужили да нам се истоветни ратови у различитим временима и називима држава понављају до нашег коначног нестанка. Међународна заједница, њен део који је признао Косово, у жељи да оправда стварање косовске државе толико је попуштала Албанцима, занемаривала права Срба, избегавала да казни злочине ако су жртве Срби, да је убила сваку наду да ће Срби и Албанци живети
заједно. Политиком једине жртве, албанске, скинута је свака одговорност са Срба за очување мултиетничке идеје на КиМ. Срби не желе да живе с Албанцима, као што ни Албанци не желе да живе са Србима.
Албанци желе земљу али без Срба на њој. Срби желе своје светиње, али без Албанаца који живе око њих и руше их када год имају прилику. Признање да народи који су дуго и упорно ратовали не могу и не треба да живе заједно није никаква претња ни Мађарима ни Бошњацима, ни Хрватима, ни Буњевцима, ни Словацима, ни Румунима, ни Бугарима, ни
Македонцима, ни Русинима, ни Немцима, ни Горанцима, ни Власима, ни Ромима, ни Чесима, ни Украјинцима, ни Русима, ни Црногорцима нити било никоме ко живи у Србији и прихвата је као своју домовину. Нико од њих није ратовао против Србије.

С јасним границама и међународно гарантованим положајем Срба на КиМ, као и нашим културним и верским наслеђем, бићемо сигурнији да су разлози за рат умањени

Ако њихови сународници то јесу чинили ван граница Србије, њих за то нико не криви и не сматра одговорним, али Албанце на КиМ, њихове вође
и оне који су дизали оружане побуне против земље у којој су живели, сматрамо и кривим и дужним. И да се ти дугови не би наплаћивали крваво и често, треба да се раздвојимо и своје односе уредимо да буду
јасни, хладни и удаљени. Што хладнији, што јаснији, што удаљенији, то ће мир бити сигурнији и ближи. Земље Балкана које могу имати сличан или истоветан проблем са Албанцима нека о томе мисле саме за себе. Црна Гора је сама, уз великодушну подршку страног фактора, одлучила да напусти заједницу са Србијом и тако постала незаштићена пред ширењем
„Велике Албаније“. Црна Гора и Македонија признале су Косово, одушевљено поздравиле мењање границе Србије уверене да ће тако зацртане међе остати непроменљиве и трајне.
Непроменљивост својих граница Црна Гора и Македонија више не могу да правдају међународним правом или принципима које су саме прекршиле и
чије су кршење правдале. Остаје им да се надају да је живот у њима тако добар да ће Албанци занемарити тежње према „Великој Албанији“ и да ће Црну Гору и Македонију прихватити као своје државе, као
и да ће их чланство у НАТО сачувати од „Велике Албаније“, па макар их не сачувало од албанизације. Србија о томе нема ни мотива ни повода да брине.
Разграничење са Албанцима за Србију је добро, остали нека стварају државе у којима ће Албанци мимо све досадашње историје живети мирно
и без покушаја да направе своју државу где год да живе, без обзира да ли су у већини или мањини. Ако су ратови на Балкану вођени само због
Срба, онда ни Црна Гора ни Македонија немају разлога за страх. Разграничењем са Србима престаће сви разлози за нове сукобе. Разграничење је права прилика да се провери да ли су сва питања на Балкану демократска или национална.
Резултат договора Срба и Албанаца друге земље могу да прихвате или не, али не могу да га спречавају и негирају по било ком основу осим аргументом пуке силе; страх да оно што су они радили Србији сада може
бити урађено њима, не даје им ни морално ни политичко право да нама забране договор.
Против разграничења Срба и Албанаца су све земље на Балкану које су признале Косово или ратни савезници Албанаца који се плаше да Албанци или други мањински народи с којима живе могу покренути исте процесе који су довели до рата на КиМ. Они од Србије траже да буде талац њихових унутрашњих проблема и политике коју су водили према Србији.
Од Србије се тражи да на себе преузме очување мира у Црној Гори, Македонији и БиХ тако што неће обезбедити своју будућност, неће решавати своје национално питање, и тако што неће штитити своје сународнике на КиМ или где год да су угрожени. Срби су довољно
бринули о туђем напретку и миру, због других жртвујући и своје генерације и своју државност. Срби имају право да први пут мисле о себи и само о себи, баш као што су сви други с којима су живели мислили и мисле о себи и само о себи.

ЦЕЛОВИТОСТ И РАСТАКАЊЕ СРБИЈЕ

Јасно одређеним границама, признатим од свих, не само од једног дела светских сила, обнављају се гаранције за целовитост Србије. Растакање Србије, њено умањење и свођење на неважну државицу а Србе на деморалисан народ без наде за уједињење стратешка је оријентација бројних моћних земаља и оно неће бити напуштено као
идеја, али ће разграничењем с Албанцима бити отежано а Србија ојачана и спремнија за изазове које доноси време. Чувањем положаја Срба који остају иза линије разграничења, наставком финансирања њиховог живота, очувања наших светиња и инсистирањем на њиховим националним и политичким правима, Србија ће сачувати утицај на живот Срба, али и на политички живот Косова, док ће Албанци изгубити сва средства утицаја на политику или живот у Србији.
Два века од Првог српског устанка, након великих победа и пораза, Срби нису решили своје национално питање. Без обзира на све мене света око
нас, на промене друштвених уређења и система вредности које она носе, Србима се систематски одузима право да се надају да ће живети у снажној и уређеној држави.
Дуго су Срби веровали да је узрок њихових сукоба с већим и моћнијим идеолошке природе. Ова заблуда је трајала и док су протеривани Срби из
Хрватске, док је бомбардована Република Српска, па и док је бомбардована СР Југославија уз објашњења да се НАТО бори против режима, а не против народа и да је КиМ демократско, а не национално
питање. Рушењем Милошевића и успостављањем власти у Србији која је према политици претходних руководстава СР Југославије, Србије и Републике Српске била оштрија од идеологије ратних непријатеља Срба, та заблуда је сасвим препозната. Не помињући никаква демократска питања Косово је чувано, развијано, помагано да заврши етничко чишћење и на крају признато као територија на којој Албанци формирају своју другу државу на Балкану. У свим државама бивше Југославије Срби се доживљавају као опасност и претња. Поједине нације на Балкану су изабрале Србе као разлог свог постојање, и негацију српског порекла као објашњење зашто и постоје под својим именом.
Наслеђе КПЈ у свим државама бивше СФРЈ је напуштено и често некритички осуђено, осим закључака 4. конгреса КПЈ, познатог као Дрезденски конгрес. КПЈ 1928. процењује да је Краљевина СХС пред револуцијом , позива на отцепљење угњетених народа и стварање независне Словеније,
Хрватске, Црне Горе и Македоније. Мађари и Албанци имају право, кажу закључци 4. конгреса, да се отцепе јер је њихову земљу окупирала великосрпска буржоазија. Зашто се политика великих демократских земаља запада и бивших република СФРЈ према Србима и Србији води по
закључцима 4. конгреса КПЈ?
Одавно нема ни великосрпске буржоазије, ни династије Карађорђевића који би тражили успоставу своје власти над Јужним Словенима, светски
ратови су завршени и захвалност за српско учешће у њима је избледела и никако не може да послужи као опасност да би се власт Срба наметнула савезницима поражене Аустроугарске или Хитлерове Немачке, политика Србије се не води у знаку територијалног проширења.
Шта је, онда, разлог да су Срби претња где год да живе и да је
свака Србија превелика колико год да је мала, шта је разлог да Срби не могу да имају државу која окупља готово све Србе?
Сви, или највећи део проблема Срба на крају се сведе на то што су Срби, грађански ратови у СФРЈ су вођени не због различитих идеологија или односа према паду Берлинског зида већ као национални сукоб у коме су све нације које су хтеле да се отцепе из СФРЈ Србе виделе као непријатеља кога треба истребити или протерати. Зато је разграничење с Албанцима и јасно одређивање према „Великој Албанији“ почетак упорног,
можда не брзог али сасвим извесног процеса решавања националног питања Срба.
Разграничење са Албанцима није наша победа, али није ни пораз, разграничење је признавање историјског тренутка и свест о нашем положају у њему.
То је обнављање гаранција за постојање Србије у јасним и универзално признатим границама, учвршћивање државе, јачање одбране и започињање
стрпљивог рада на решавању националног питања Срба.

Разграничење с Албанцима није наша победа, али јесте крај наших пораза.

Фото/ Текст: Печат