КРАВИЦА: СЕЋАЊЕ НА БОЖИЋНИ МАСАКР - ЖРТВЕ ИМАЛЕ ОД 4 ДО 89 ГОДИНА

Током муслиманске агресије (1992-1993) у селу Кравица код Братунца је убијено 162-оје мештана српске националности, од чега је њих 49 мучки и свирепо убијено на православни Божић - 7. јануара 1993. године.

Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com
Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com

Масакр у селу Кравица представља један од најмасовнијих и најбруталнијих злочина над српским становништвом у Подрињу. Посебну пажњу привлачи чињеница да је злочин почињен управо на највећи православни празник Божић. Најмлађа жртва муслиманског терора био је четворогодишњи Владимир Гајић који је погинуо током избеглиштва 1993. у Братунцу, док је најстарија била непокретна старица Мара Божић, стара 89 година. У цркви Светих апостола Петра и Павла у Кравици код Братунца, у среду, 5. јануара, биће служен парастос за 162 настрадалих Срба из овог места и суседних заселака у одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су њих 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице на православни Божић, 7. јануара 1993. године. Парастос за убијене Србе почеће у 11.00 часова у кравичкој цркви. У 12.00 часова предвиђено је одавање почасти и полагање цвећа уз спомен-крст у Кравици, за 3.267 убијених Срба са подручје сребреничке регије.

Настављајући етничко чишћење и уништавање свега што је српско, започето у априлу 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја упале су на православни Божић 1993. године у Кравицу, где су зверски убиле 49 мештана, од којих се седморо воде као нестали. Муслимански војници нису имали милости ни према женама, ни према непокретним старцима а нису била поштеђена чак ни деца. Готово све жртве су убијене након заробљавања и стравичних тортура. Осим припадника 28. дивизије тзв. Армије БиХ у масакру су учествовали и бројни муслимански цивили, жене и малолетници. Неки чланови и чланице удружења бошњачких жртава више пута су се јавно током гостовања у емисијама хвалили како су 7. јануара 1993. учествовали у нападу на Кравицу али и на остала српска села. Међутим, одбијају да кажу где су масовне гробнице и посмртни остаци убијених српских жена, цивила и заробљеника. 

Напад на Кравицу представља чист пример агресије муслиманске тзв. Армије БиХ на подручја насељена српским становништвом и овај масакр има бројне елементе геноцида. Према изјави Зулфе Турсуновића и других учесника у масакру у селу Кравица, циљ напада на ово српско место био је да се да се прошири муслиманска територија тако што би се Сребреница повезала са подручјем Кравице.

Муслимански војници на челу са командантом Насером Орићем, ратним злочинцем, са намером су организовали злочин баш на овај велики хришћански празник јер су претпостављали да ће мештани бити заузети обележавањем празника и да неће пружати отпор. Једини циљ напада на Кравицу било је истребљење српског цивилног становништва. Све жртве су били сасвим обични људи - сељаци, земљорадници, домаћице, пензионери...није ту било никакве организоване војске нити бригаде, реч је о цивилима који су били принуђени да бране своје животе, затим животе нејачи (жена, деце и стараца) и своја огњишта која су била нападнута. Међу 49-оро убијених је било 25 цивила, док су 24-оро били браниоци села. Веома је лицемерно и незахвално говорити о ових 24-оро страдалника као о војницима јер ове жртве нису страдале у борбама већ су масакрирани на кућном прагу. То су били такође цивили - земљорадници, пољопривредници, учитељи који су под претњом истребљења и геноцида били принуђени да узму оружје у руке како би  одбранили себе и нејач од агресора.

Тога дана када је требало да Срби обележе најрадоснији празник – рођење Исуса Христа, цело село је завијено у црно. Село је опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице, око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избегавши сигурну смрт. Без једног или оба родитеља остало је 101 дете. Обдукцију убијених цивила радио је тим на челу са истакнутим патологом Зораном Станковићем који је још тада констатовао стравичне повреде код свих жртава. Мало ко је страдао само од метка. Готово све жртве су мучене и злостављане пре смрти. Око половине жртава, укључујући жене и старце, убијени су тако што су им након мучења одсечене главе. То је иначе био ритуални метод убијања који је за бошњачке војнике тада имао симболички карактер а тај метод убијања су бошњачке фашистичке јединице  примењивале још током Другог светског рата. 

Напад на Кравицу био је само један у низу добро организованих војих похода пар хиљада наоружаних "орићеваца". Након Бљечеве, Лозничке Ријеке, Загона, Крњића, Залазја, Магашића, Хранче, Подравања, Факовића, и Бјеловца, у црно је завијена и Кравица. Према речима неких преживелих сведока, није познато да ли је било силовања али су многе жене мучене, злостављане и шамаране. Врисци и јауци заробљених жена и старица су одјекивали километрима. Неке су после напада пронађене заклане, а неке се и данас воде на евиденцији несталих лица. Непокретну Танкосаву Стевановић /54/ муслимански војници су заробили да би је након страховитих тортура усмртили. Патолог је утврдио 17 убодних рана на њеном телу које су нанете оштрим предметом, ножем или мачетом. Љубица Божић је испричала медијима како су јој муслимански војници убили супруга Стеву недалеко од породичне куће, док су њену непокретну свекрву Мару Божић /89/ живу запалили након мучења. Њени посмртни остаци идентификовани су тек 2006. на згаришту запаљеног дома. На листи несталих и даље се налазе Невенка Ђукановић /46/ и Видосава Тришић /45/ које су заробљене у својим кућама док су највероватније припремале божићну трпезу. Невенкина сестра је чула приче како су несрећној жени након злостављања орићеви војници одсекли главу. Радојка Филиповић, неуморни борац за права жртава и искрени борац за истину, иначе председница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила општине Братунац, изгубила је током рата велики број чланова уже и шире фамилије. У Бјеловцу су јој убијени супруг, свекар и бројни рођаци а у Лозничкој Ријеци муслимани су јој убили неколико рођака међу којима је била и Верица Филиповић, девојка од непуних 17 година. У Кравици су муслимански злочинци убили Радојкину баку Крстину /81/ и деку Негослава Ерића /80/ које су након тортуре запалили у сопственој кући. Љубица Обачкић /75/ је  брутално убијена у породичној кући тако што су је изболи ножем у њедра а бројне повреде регистроване су и на глави. Митруша Богичевић рањена је пред својом кућом а у крвавом нападу убијени су јој супруг Слободан и син Новица, дечак од само петнаест година. - Ја сам изгубила мужа на кућном прагу. И син ми је био рањен, а изумро је поред мене на носилима. Ја сам рањена кроз обе ноге. Мене су одвезли у болницу, а њега на гробље, да га сахране... - рекла је ова жена.  Радмилу Лукић /54/ су муслимански војници прво измасакрирали па њено тело бацили животињама а у нападу су убијени и Раденко Радовић /18/, Драго Лазић /80/, Владимир Стојановић /79/, Мило Јокић /68/, Васо Николић /73/, Радоје Павловић /60/, Митар Николић /66/, Ристо Поповић /73/, Крстивоје Ђукановић /60/, Новак Симић /60/ и многи други.  

Анђа Ђукановић из Братунца 24 година трага за мужем Иваном који је нестао у Кравици 7. јануара 1993. године, након напада снага Армије БиХ. Кућа је изгорела, а с њом и све успомене. Од њега има тек фотографију са личне карте коју је узела из полицијске архиве и џемпер пронађен у једној од гробница. - Изгубила сам мужа, нестао 7. јануара ’93. Кад се то догодило, ја сам дошла кад су купљени мртви, лешеви кад су купљени. Само џемпер његов. Јер је био доктор, доктор Станковић Зоран. Он је би о ту и прегледао и ја кад сам отворила врећу видјела сам да нема ништа од мог мужа. Пола вилице је било и ја сам извадила ону вилицу и кажем:’Докторе, ово мог мужа зуби нису.’ ’Како знаш?’ ’Знам, ја нисам са њим живјела пет дана, него сам живјела 14 година.’, сећа се Анђа.
Тражила је, каже, свуда и чула разне приче о томе да јој је муж жив. - Биле су приче жив је, овдје је, ондје – никад нигдје. Млад је он, 37 година његове младости. Бавио се грађевином. Био је добар мајстор грађевински, завршио ту грађевинску школу. Да ми је сазнати да ли је мртав, да ли је жив, да ли да се нађе ишта од њига, није битно шта је. И данас даниле кажем и данас даниле ми је то тешко. Био је добар отац. Имам кћерку, остала од осам година иза њега. Он је стварно њу волио. Волио је и обадва сина. Имам два сина и кћерку. Волио је, какви, али... Вјерујте да ни слику његову нисам имала док нисам узела из СУП-а од личне карте. Погојрело све. Остали без ишта. Кад ми можемо да кажемо за њихове гдје су, наши кад могу да кажу за њихове гдје су, што и они не кажу за наше гдје су. Ми смо жртве све исте. И мајке све исто плачу, супруге исто, и дјеца и све. У том моме селу изгинуло је пет пари по два брата, отац и син, 46 жртава пало на Божић, на наш највећи празник коме се сви радујемо. 1992. 29. Новембра, тад је дошао у Шабац, ја сам била у Шапцу са дјецом у избјеглиштву, да види мене и дјецу. И од тада више никад. Никад више ништа - ни мртвога ни живога, ништа од њега. Само што сам тај џемпер пронашла. Ми нисмо били у завади, ни с ким се свадили нисмо. Да ти кажем искрено, у нас у том селу није ни било муслимана. Било је село до нас, било је испод нас села, али увијек смо били добри" - кроз плач је испричала Анђа.

ОРИЋ И МУСЛИМАНСКИ ЗЛОЧИНЦИ ОСКРНАВИЛИ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ

Насер Орић и његови саборци су приликом напада на Кравицу оскрнавили и запалили православну Цркву светих апостола Петра и Павла а масакрирали православног свештеника и једну жену која је тог јутра дошла на молитву. Свој болесни и безумни чин, орићеви војници су снимили камером. Приликом напада су оштетили и изломили готово све иконе, а драгоцености и новац намењен цркви покрали и опљачкали. Оскрнавили су и зидне фреске преко којих су исписали бројне погрдне и вулгарне поруке. Црква је готово у потпуности спаљена и демолирана а сличну судбину је доживело и сеоско гробље. Многобројна имовина Срба из Кравице коју су опљачкали орићеви војници, пронађена је у Сребреници у јулу 1995. године по уласку припадника српске војске у овај град. 

Бројни српски медији су пренели исповест саборца Насера Орића, поштеног Бошњака из Сребренице, који је први проговорио о злочинима које су Орић и припадници 28. дивизије "Армије БиХ" чинили над српским цивилима. Он је као очевидац масакра у Кравици навео како је тог дана побијено 49 мештана, док је попаљено неколико стотина кућа, док је сва стока и живина из тог села отерана у Сребреницу. Он је испричао како су муслимански војници тог дана заклали трудну Српкињу коју су распорили, док је неколико жена заробљено и силовано. - Такође и та жена остала је таква расјечена са испалим дјететом и унутрашњим органима, а нико је није тукао, нити убио метком, већ је умрла. Он је њу убио на уласку у Кравице у мјесту Кајићи, који такође припадају Кравици, а заробљена је у тим Кајићима, али ја све то зовем Кравица – сећа се овај војник Насера Орића, који је у његову јединицу ступио 1992. године, у својој 25. години. Орићеви саборци су такође истакли и да су се злочини над Бошњацима у Сребреници у јулу 1995. десили као освета због Орићевих злочина 1992. и 1993. као и да су током напада на Кравицу пронађене само две пушке, те да није било никавог  наоружања.

Убице из Кравице никада нису одговарале за почињене злочине а многи учесници масакра над Србима, као и њихови надређени, данас живе као слободни грађани - воде разне организације, обављају високе функције у Федерацији БиХ, уживају све привилегије друштва! Многи живе и расути по свету у великом богатству а позамашан број њих се вратио у Братунац те се воде као повратници. Неки нападачи на Кравицу и починиоци тешких злочина умрли су природном смрћу након рата као слободни грађани. Други су, пак, страдали у јулу 1995. године и воде се као "жртве геноцида". 

Српкиња из Братунца којој су убијени супруг, ћерка и велики број ближе родбине, испричала је својевремено да зна неке Бошњаке који су се вратили у братуначку општину, а учествовали су у убиствима српских цивила, али се воде као нестали приликом пада Сребренице. "Стављајући их на списак несталих, муслиманке власти хоће да их заштите од одговорности за злочине које су чинили", тврди ова жена. Она се присећа пролећа 1992. године када јој је убијена скоро цела породица. - У селу су затекли цивиле и убили кога су стигли, а село су опљачкали и запалили и оно још није обновљено. Толико година прође за злочине над Србима и нашом дјецом нико не одговара. Хоће ли ико одговарати за убиство моје малољетне кћерке и осталих цивила из овог и других села овог краја које су муслимани поубијали на разне начине. Коме је и шта могла да скриви моја седамнаестогодишња кћерка, коју су Насер Орић и његови војници убили на нашем кућном прагу, а послије тога опљачкали и запалили наш дом", испричала је ова храбра жена 2012. за Глас Српске.
Коришћени извори: Миливоје Иванишевић - "Хроника нашег гробља"

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 04.01.2022.


Најновије