КРОЈАЧИ "ВЕЛИКЕ ХРВАТСКЕ": Србима је наметнут заборав геноцидних злочина у Хрватској

пише: Ђуро Загорац
У месту Вељуну, код Слуња, усташе су ухапсиле српског свештеника Бранка Добросављевића и наредили му да ископа јаму за свог сина Стефана, студента. Кад је то урадио довели су му сина и започели да га бичују. Кад се он онесвестио, одсекли су му руке, скинули кожу са главе и коначно - "убили га чекићем". Тада је отац био приморан да пева православну посмртну мису своме сину. Током мисе отац се три пута онесвестио, лишен је живота истим чекићем. Ко се, а био је Србин, од овог страшила не би застрашио?

У акцији "Олуја" 1995. извршен је геноцид над Србима, Фото Архив "Новости"
У акцији "Олуја" 1995. извршен је геноцид над Србима, Фото Архив "Новости"

КРОЈАЧИ "велике Хрватске", већ од 19. века, у своју борбу су уградили механизам бруталног застрашивања својих Срба.

Смислили су га и примењивали њихови политичари и католички клер. Паника, од страха, код Срба није стварана по узору на митског бога Пана, шумско застрашивање момака и девојака, већ безумним лишавањем живота недужних по насељима и градовима. А јавне егзекуције су и најбољи начин за масовно застрашивање.

Почетком прошлог века, у саборској дебати у Загребу, Јосип Франк је тврдио да нема жељене Хрватске све док њена не буде Босна и Херцеговина. На упозорење, шта онда урадити са тамошњим већинским Србима, са њих 700.000, "умно" је одговорио: "побијати и протерати", уз образложење: "Ако ми то не учинимо њима, они ће нама". И после Сарајевског атентата (1914) и почетка Првог светског рата почеле су одмазде, баш по Франковом упутству. Врхунац умоболних поступака према Србима наступио је стварањем Независне Државе Хрватске (1941) када се она прострла и на БиХ.

КАКО се у НДХ производио страх? Салвадор Лои, млади поручник италијанске војске, написао је и књигу "Југославија 1941" у којој је описао и овај догађај:

- У месту Вељуну, код Слуња, усташе су ухапсиле српског свештеника Бранка Добросављевића и наредили му да ископа јаму за свог сина Стефана, студента. Кад је то урадио довели су му сина и започели да га бичују. Кад се он онесвестио, одсекли су му руке, скинули кожу са главе и коначно - "убили га чекићем". Тада је отац био приморан да пева православну посмртну мису своме сину. Током мисе отац се три пута онесвестио, лишен је живота истим чекићем. Ко се, а био је Србин, од овог страшила не би застрашио?

Било је то право лице творевине која се крстила и "Божјом државом".

Избор је био: бежи или се бори. Колико је Срба у НДХ страдало, на кућном прагу, у голубњачама и логорима, никад није утврђено. У име новог, људскијег поретка, Србима је наметнут опрост и заборав и геноцидних злочина које су доживели у Великој Хрватској.

Нечујно су оплакивали жртве и видали ране, успели да се окрепе, репродукују. Иако бројно преполовљени, сачували су виталност и радост живљења. Све у чврстој нади да никад више у новој Хрватској неће бити прогоњени и затирани.

КАД ОНО ...! После свега 45 година "притајена браћа" су се поново разгоропадила, све вратила на кобну 1941. годину.

"... Упадајте у станове официра ЈНА. Убијајте их, и њихову децу и жене...", био је савет "верним" Хрватима, упућен од младог партизана, Титовог генерала на високим функцијама, Мартина Шпегеља (1927-2014). Шта су Срби могли очекивати од оних Хрвата са усташким педигреом?

Брзо су и видели. У Осијеку, највећем граду Славоније, у коме је живело тридесет процената Срба, најпре се и осетио усташки задах. Почело је с одвођењем највиђенијих појединаца. И то у милицијске станице, институције реда и поретка државе СФРЈ. Вређање и понижавање, а онда и гушење (селотејп тракама) и бацање у Драву. То је доживео и Богдан Почуча, шаховски велемајстор. Главни извођач тих радова био је, по злу упознат, Бранимир Главаш. За та своја дела у Осијеку и Славонији је био закићен са седам највиших одликовања нове, Туђманове Хрватске. Судовање и осуде које су га пристигле, донеле су му нову, политичку славу. Сигнал, још застрашујућа порука, послат је из срца Хрватске, Загреба. У њему је ликвидирана, из чиста мира, српска породица Зец: Михаило (38), Марија (36) и Александра (12). Све троје је убијено у њиховом стану, претходно су мајка и ћерка биле силоване. Чопор полицијских убица, које је предводио Томислав Мерчеп, на исти или сличан начин, ликвидирали су још четрдесет особа. И саме убице су признале злочин над породицом Зец, али су на суду били ослобођени због застарелости предмета. Подразумева се да су били и одликовани.

КО, ПОСЛЕ таквих злочина у главном граду Социјалистичке Републике Хрватске, да остане спокојан и да се препусти разуму?

Или бежи или се бори!

У тим околностима, у страху од страха, долази и до паничног поремећаја. После таквог ужаса, страховања се само увећавају. И у завршну офанзиву, "Олују", били су уграђени пропагандни ефекти масовног застрашивања народа. Иако су Хрвати томе били вични, припомагали су им и инструктори једне америчке фирме ратних ветерана. Једна група избеглих Срба у САД је ту фирму тужила суду у Чикагу, тражећи одштету за све прогнане у износу од десет милијарди америчких долара. Многи су поверовали у правду, али кад је Хашки трибунал ослободио сваке одговорности главнокомандујуће "Олује", главни адути су им се истопили.

Уочи и у време Првог светског рата, одмазде Хрвата над Србима вршене су под паролом:

"Србе на врбе". У Другом светском рату, усташама врбе нису биле баш поуздано губилиште, па су и лозинку променили у: "Србе у јаме".

ПОСЛЕ само пола века, у Социјалистичкој Републици Хрватској, држави Хрвата и Срба који у њој живе (уставна одредба), излегла се још прецизнија и конкретнија "часна реч", ова која одзвања и европском (цивилизираном) Хрватском и пева се:
"Убиј Србина"!
Током целе своје историје, Хрватска се није борила, ратовала против својих вековних освајача и угњетача. Хрвати нису знали шта је рат, шта је победа. То су дочекали у грађанском, "домовинском" рату; поразили су своје Србе који су их у два рата сачували да Хрватска опстане као географски појам. Пијани од те победе, настављају да затиру и последње трагове Срба у Хрватској. Преводе их у прошлост!

Да ли су Хрвати били први, међу Јужним Словенима, који су стекли своју државу и то краљевину у 10. веку? Да ли је њен први краљ био Томислав Трпимировић?

МИТ О ОВОЈ држави и њеном првом владару скован је тек у 19. веку и од романтичних и великонационалних историчара и политичара. Временом, мит о Томиславу је почео да бледи, јер није садржавао нужни део истине. Историјски извори постајали су све мутнији.

За Томислава се писало да је био кнез (910-925) и да се проширио до Драве и Дунава, у новије време и да је стигао на обале Дрине. После тих успеха се прогласио и за краља и круну је носио свега три године. Како је и од чега окончао, остала је тајна. Они који су мит о Томиславу обесмислили, позивали су се на доказе међу којима је и дело "О управљању царством" византијског цара Константина Порфирогенита ВИИ (905-959), који је оставио сведочење о Србима и Хрватима и то баш из времена које се приписује Томиславу. Цар ниједном речју није поменуо ни хрватску краљевину ни њеног краља.

ХТЕЛИ ПОЛА БАЛКАНА И ЕВРОПЕ

ЈЕДНА од првих идеја о самосталној и великој хрватској држави зачела се у 17. веку. Павел Ритер (1652-1713), од оца немачког официра и мајке Хрватице из Сења, био је писац, историчар и политичар. Доспео је у хрватски, угарски и бечки сабор. Написао је прво историју Србије, а онда и Хрватске. Како је замишљао да осамостали Хрватску, чији је народ био у раљама великих сила, стоји записано у његовим свескама. Ритер је савладао и штампарско умеће, па је био и издавач. Шта је могло да га омете да их сам објави, али је још загонетније зашто се у Хрватској још није нашао издавач да то објави. Ритерове свеске прелистао је и Стипе Шувар. Његов кратки осврт гласи: Ритер је "Велику Хрватску" скицирао на "пола Балкана и пола средње Европе".

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: novosti.rs | 21.06.2022.


Најновије