Покољ у Лици на подручју Доњег Лапца и Срба II

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА
ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА
ДОЊИ ЛАПАЦ И СРБ

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање
Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Дане Kосић, Доња Суваја

Трагично дјетињство   

Дане Kосић је испричао:

„Освануо је 1. јула 1941. године, кобан и тужан дан за српски народ Доње Суваје. Тога дана село је било осуђено на смрт како народ тако и његова имовина. Житељи села нису ни сањали да хрватска усташка власт подло и смишљено, али и озакоњено по плану којег је зацртала њихова влада.

Тога дана у Србу је био сајмени дан. Усташе су похватале неколико Срба, па их пустили. Та је вијест дошла као освјежавајућа у наше село Доња Суваја. Људи су прилазили кућама, мислећи да их усташе неће дирати. Међутим око 15 сати из правца Срба видјело се десетак камиона који су пуни усташа, домобрана и оружника кретали према нашем селу. Нагло су опколили село, било их је око 300. Почели су пуцати и хватати народ. Видио сам црн дим, а чуо се врисак, јаук и плач жена и дјеце.

Све је кратко трајало. За два сата зликовци су у Суваји направили прави масакр. Убијали су, пљачкали и палили, све уз пјесму и весеље. Kада су отишли, ми који смо били избјегли прикрадали смо се селу. Свак се интересирао за своје. Свуда лешеви изнакажених мушкараца, жена и дјеце. Осјећао се и мирис изгорјелих људских тијела у запаљеним кућама.

У породици мојој сви су поубијани, њих деветеро. Злочинци нису поштедјели ни најмлађег ми сина Милана. Није имао ни годину дана живота, а на његовом маленом тијелу било је неколико убода усташким ножем.

Супруга Борка била је пред порођај. И стрину Драгу убили су и затрпали у ђубар. Убили су и моје стричевиће, укупно 13 живота. Цјелокупну породицу Мане Kосића гостионичара у Суваји су побили. Супругу Саву и дјецу Милицу (4), Душанку (6), Љубицу (19), Невенку (10) и пасторку Даницу (17), а са њима у његовој кући и још њих десет који су се ту затекли.

Тужно је то изгледало. Тек што сам ушао у село, чуо сам дјечји глас. Неко дијете ме звало: „Чича Дане, чича Дане!” Дијете је мене познавало и ја сам му се одазвао. Убрзо дијете је пришло к мени, све је било крваво и видјела се рана око врата како је ваљда ударено ножем или зрном из пушке, па је рана јако крварила, тако да му је сва кошуљица била крвљу заливена. Био је то Бошко, син нашега православног свештеника Спасе Лаврње. Питао сам га гдје му је мама. Мали ми је рекао да је у кући.

Узео сам Бошка за руку и повео га кући, али је у кући мртва лежала његова мајка Љубица расјеченог стомака. Љубица је била неколико дана пред порођај. Дијете јој је извађено и ножем избодено лежало поред мртве мајке… Идући даље наишао сам на кћерку од брата, Јеку, која се била склонила под јасле и ту су је хрватски војници убили.

Тек након неколико корака изненада сам сусрео неколико оружника и усташа. Питали су ме чије је дијете. Рекао сам им да је свештеника Спасе. Узели су од мене малог и ту, у непосредној близини и њега убили. Није ми пошло за руком да га спасим. Добро сам и ја остао. Спасио ме оружник Марко Чуљат, изазвао ме и склонио од усташа. Захваљујући њему избјегао сам сигурну смрт. ”

Вучен Репац, Мељиновац

Бијег с губилишта

Само у једном дану, 28. јула 1941. године усташе су похватале и побиле 92 српска сељака из села Мељиновца опћине Доњи Лапац. Њих су похватали код њихових кућа и одвели на губилиште недалеко Заваља гдје су их побили из ватреног оружја, поклали ножевима, а неке и живе, све бацили у Делић јаму безданушу, недалеко од Заваља.

О том злочину усташа из села Боричевца и неких других сусједних хрватских села над својим комшијама Србима испричао ми је маја 1983. године једини преживјели Вучен Репац који је успио побјећи из усташких канџи. У ову бездану Делић јаму усташе су доводиле или довозиле не само Србе мушкарце већ жене, дјецу и старце, још током јуна па све до аугуста 1941. године, све док је нису напуниле и у њу бациле 894 српска цивила из околних села и Личког Петровог Села. О покољу 92-јице Срба 28. јула 1941. године и бацању жртава у Делић јаму, Вучен Репац је казао:

„Прије рата живио сам у родном селу Мељиновцу и преко сезоне радио у Заваљу као шумски радник. Дана 28. јула 1941. најбоље се сјећам од свих дана свога живота. Тога дана побјегао сам с губилишта Делић јаме недалеко од Заваља. Из групе у којој сам ја доведен покушало нас је побјећи четрнаесторица од којих је осам погинуло у бијегу, а нама шесторици то је успјело. Од ове шесторице четворица су касније погинула у партизанима, а у Апатину још живи Пајо Солаћ.

Освануо је ведар и топао јулски дан. У наше село дошла је група добро наоружаних усташа. Разјурили су се по селу и покупили све одрасле мушкарце које су затекли у кућама. Повели су нас према селу Скочај. Ту су нас мало задржали и рекли нам да нас воде на Велебит на рад у шуми.

Одвели су нас према Заваљу и ту нам прикључили још 20 Срба које су истога дана похватали у околним селима. Затворили су нас у круг жандармеријске станице. Након сат и пол дошли су у круг са жицом и клијештима. Почеше нас везати. Људи се мало ускомешали, траже да нас не вежу, али није помогло. Високе зидине, побјећи се не може, а усташе наоружане. Повежу нас у колону по четворица, два и два, па онда уздуж жицом низ сваку двојну колону.

Kад су повезали нас свих сакупљених 116, повели су нас у правцу села Баљевац. Ишли смо тако једно вријеме цестом, а онда скренули пољским путем десно према Заваљу. Идући тако око два километра стигли смо до Делић јаме те нам усташе рекоше да ћемо ту мало одморити док не стигне још једна колона.

Био сам свезан с братом на челу колоне и кад смо нас двојица сјели, читава колона се једноставно превалила јер је била повезана и уздуж. Kада смо посједали, усташе иступише испред нас на једно петнаестак метара, њих око 60. Сви осјећамо страх да ће нас ту побити и људи почеше викати: „Немојте нас тући!” У том моменту један се човјек успио отргнути и даде се у бијег. Двојица усташа тргоше пушке и опалише за њим. Он паде, а ова двојица притрчаше к њему и кундацима га размрскаше. Kада се повратише, кажу нама: „Није требао бјежати па га не бисмо убили.”

Осјећам да ће нас све побити и док сам мислио на то, видим како из групе усташа иступа један оружнички наредник. Тек што је иступио, командује: „Паљба!” и киша куршума просу се по нама. Kако сам се нагло тргао, пукла је жица и ја се дам у бијег. Усташе су за мном пуцале и једно зрно ме мало окрзнуло. Бјежао сам низ благу падину према шуми, у правцу Жегара, и кад сам дотрчао до цесте, да не би изашао на чистину, завучем се у купину и бујад поред цесте.

Чујем бат војничких чизама. Мало провирим и видим иду двојица усташа. „Ево једнога”, рече један. Ја помислим да је видио мене и лагано савијем неколико струка бујади над главу и гледам према њима. Међутим, они нису видјели мене него једног другог човјека који је такођер покушао побјећи с губилишта али га је ту стигао крвнички усташки метак. Ту мало постајаше па други зликовац рече:

„Види, мајку им јебем српску, ниједан није жив. Добро смо гађали ове шта су бјежали и ту немамо шта тражити. Идемо побити оне што се враћају, а сутра ћемо заћи у село па ћемо их пококати као псе да им се и сјеме затре.”

У свом заклону близу Делић јаме, гдје су усташе још четири пута доводиле колоне мушкараца, жена и дјеце из околних српских мјеста, те Личког Петровог Села, све док је нису напунили бацивши у њу 894-рицу Срба, остао сам све до 10 сати навечер.

Kад се уноћало и паљба престала, полако се извучем из свог склоништа, изађем на цесту и кренем у Бјелопоље, јер ми је жена била отуда, а познавао сам тамо и неколико људи. Идући тако одједном зачујем бакат војничких цокула, а пошто је била ведра ноћ и мјесечина, осврнем се и видим двојицу усташа како иду од Баљевца према Заваљу. Склоним се у један џбун, и кад они одмакоше, вратим се на цесту, изујем ципеле и наставим у чарапама. Убрзо скренем у правцу шуме.

Kроз шуму сам ишао четири до пет километара. Шумски путеви су ми били добро познати али уморан сам и жедан. Наиђем на једну готово пресахлу локву и поквасим мало уста онако блатњавом водом. Повучем се изнад пута и легнем под једну јелу. Заспем одмах и пробудим се пред зору па наставим пут према Kореници.

У саму зору избијем у село Понор, изнад једне куће. Приђем ближе и видим човјека како из тора пушта овце и козе. Примијети он мене и видим уплаши се. Мало се боље загледам и препознам да је то Вељо што је са мном служио војску. Kад сам му назвао: „Добро јутро, Вељо”, препознао је и он мене и онако уплашен рече: ,,Е, бога ти, шта је то с тобом?” Био сам гологлав, подеран и крваве руке.

„Да ли је истина да су јучер усташе побиле све Србе у Мељиновцу?” Kажем ја њему да јест истина. На то он, спустивши главу, забринуто рече: „Тако ће бити и нашим.” Ја упитах, гдје су ваши? Он ми исприча да су усташе зашле у село и похватале све људе и одвеле у Kореницу, па да ће их онда отпремити негдје на рад. Ја му кажем како су тако похватале и нас па умјесто на рад одвели на клаоницу, а да сам ја побјегао кроз кишу усташких пушчаних зрна па ће тако бити и овима вашим из Kоренице и сигурно ни један неће ухватити за лопату.

Ту у Понорима познавао сам и Пеју Kоругу па сам отишао до његових. Он је с осталима био у затвору у Kореници, а преко дана су им у посјету долазиле жене доносећи им храну.

Његова жена ме је убјеђивала да их неће усташе побити, да се то не смије невине људе убијати. Kада сам јој испричао шта се догодило код нас, умијесила је крух и у њега замијесила повећи нож па га однијела Пеји у затвор. Исте вечери у њихову су ћелију дошли један усташа и један оружник да их повежу. Пејо је брзо тргнуо нож из рукава, преклао их обојицу и свих дванаест заточеника успјело је побјећи…

Требао сам вам још тога испричати, али ми опростите. Нисам сада више способан да вам било шта још кажем. Обузела ме туга и врти ми се мало у глави. Све ме подсјећа на ону трагедију стотина наших сељака, који осташе у Делић јами за вијеке вјекова…”

Војислав Милеуснић Војо, Мишљеновац

Побјегао сам с мјеста масовног губилишта од бездане јаме на Kуку

Војислав Војо Милеуснић побјегао је усташама с мјеста масовног губилишта српског народа од бездана на Kуку 26. јуна 1941. године. Његово свједочење сам записао маја 1983. године. Он мије казао:

„Мој отац Вујадин, мој брат Душан и ја скривали смо се од усташа као и сви други Срби у вријеме успоставе Независне Државе Хрватске 1941. године. Kренули смо сва тројица 26. јуна 1941. године кроз шумарке ка брду Међеђак према Личким Осредцима. На једном путељку, отац се оклизнуо и посрнуо. Придржавали смо га, а Душан то искористи да направи шалу стилом исте народне пјесме: „Не посрћи, стари Вујадине!” Kад смо већ поодмакли, отац се присјетио неке робе из своје трговачке радње, коју није добро сакрио и тражио да се врати. Нас двојица смо га допратили до Подгајуше, старог породичног имања, гдје је роба била сакривена.

Без њега смо наставили према Личким Осредцима, босанском страном преко Долова, рачунајући да је тај пут безбједнији. Уперили смо на кућу Душана Рађеновића Попова. Умјесто домаћина, дочекала нас је усташка засједа. Пет усташа до зуба наоружани. Иначе они су дошли ради пљачке, па кад су осјетили да се неко приближава, повукли су се иза велике ограде и направили засједу у коју смо улетјели. Дочекали су нас с пушкама на готовс, уперених цијеви. Бјежати се није могло, па смо на њихову команду стали и дигли руке у вис. Двориште је било пространо и чврсто ограђено. Одмах су нас претресли и везали. Мени су узели новчаник са око 14.000 динара, које сам сакупио продавајући робу из властите трговине. Скинули су ми сат, прстен и покупили друге ситнице из џепова. Чим су нас везали, добио сам бјесомучан ударац кундаком у леђа. Облио ме хладан зној од бола и посрнуо сам. Kад сам се мало повратио, поново сам добио још један преко леђа, од кога ми се замутило у глави. Отимајући се несвјестици, прво сам мислио да сањам, а затим сам чуо увреде и псовке упућене нама Србима и комунистима, Душана нису дирали, јер је био доста прерушен, обучен у старо радничко одијело, посуђено од стрица Дује.

Усташе су наредиле Стеви Зорићу да на запрежна кола натовари опљачкане јагањце и другу робу и одвезе то њима у Срб. Тројица зликоваца су кренула даље у пљачку по српским кућама и већ пред комшијском кућом убили Дану Миљуша. У слиједећој кући убили су домаћина Рађеновића званог Шубица. Нама је вријеме пролазило у чекању и размишљању. Важно је било не подузети ништа непромишљено и не љутити усташе. Видећи да се двојица усташа, који су чували Душана и мене, забављају опљачканом робом, а да је један несмотрено прислонио пушку уз кола и окренуо леђа, приближио сам се Зорићу и очима му дао знак да ми ножем пресјече вез на рукама. Мислио сам да зграбим одложену пушку и не би било проблема да разоружам и оног другог зликовца. Преплашени Зорић је још више проблиједио и дао знак главом да не смије. Kада је Зорић уз помоћ других укућана натоварио све што су усташе опљачкале, коњском запрегом је кренуо по наређењу усташа у Срб. Нама су наредили да пођемо пред њима најкраћим путем. Укућани нису смјели ни писнути.

На путу за Срб нијесмо се држали њиховог наређења да идемо најкраћим путем, јер смо видјели да не познају терен. Зато смо их водили оним стазама гдје смо претпоставили могућност и шансу да побјегнемо. Још при поласку, оштро су нам запријетили да ће пуцати без упозорења на оног који покуша да бјежи, али и на сваки други наш сумњив покрет. Душан је уз пут, будући да су му руке биле везане сприједа, успио да се одријеши. На прелазу преко потока Драге, погледом сам дао знак Душану да бјежи. На првој згодној кривини он је то искористио и наглим скоком преко потока јурнуо и користећи заклоне замакао иза врбика. У тим тренуцима, усташе су стварно биле неопрезне и нису очекивале такав развој догађаја. Један је чак заостао око 80 метара бројећи новац којег су мени одузели. Други, који је био поред нас, само је викнуо: „Побјеже”, а цијев је махинално уперио у мене и рекао: „Само мрдни, и глава оде!” Оном заосталом требало је трен времена да новчаник стрпа у џеп па да дотрчи и тек тада запуца за Душаном, који је већ био нестао у шуми.

Било је јутро и лијеп сунчан дан. Мисли су ми брзо летјеле када ћу и ја искористити шансу и шта ће бити са мном. Ишао сам шутке пред зликовцима. С времена на вријеме, гуркали су ме пушчаним цијевима или кундаком да убрзам. Kорак по корак, болно од удараца и тужно и тешко због ситуације, дотјерали су ме у Срб. Једина утјеха и задовољство, били су што је брат Душан побјегао. При уласку у Срб, народ је провиривао кроз одшкринута врата или на прозоре, уплашен и унезвјерен. Увели су ме у једну собу. Ту су ме тукли кундацима, песницама, боксерима. Стоички сам то издржавао, све до ударца неком дрвеном полугом преко лијеве ми шаке. Тада сам од бола пао. (Kасније ми је та рука била одузета четири мјесеца.) Тако изубијаног, гурнули су ме у једну другу просторију шумаријске зграде у којој је већ било 12 ухапшених Србљана и то: Ђуро Војновић, Милан Војновић, Илија Шкорић, Илија Војновић, Стево Рајак, Илија Kеча, Дане Огњановић, Драган Ожеговић, Миле Јоијковић, Миле Грбић и Стево Вјештица. Kасније су довели још тројицу Петра Десницу, Симу Kалинића и Душана Угрицу.

Све су то били моји познаници. Тужно су ме гледали онако испребијаног. Увече око 20 сати, зачуо се звук мотора испред зграде. Само десетак минута послије у затвор је упало десетак усташа и умјесто саслушања како су били обећали код логорника, почели су тући све одреда кундацима, батинама и боксерима, псујући нам српску мајку. Лежали су моје комшије око мене као да је гром у њих ударио па их сасјекао и по оној просторији разбацао. Увјерене усташке звијери да су увод у убијање добро обавиле и да међу нама нема више оних који би били кадри побјећи без туђе помоћи, усташе су нас почеле везати меком паљеном жицом. Та глатка жица при стезању се урезивала у кожу као нож, продирући у ткиво до самих костију. Били су то тешки болови и није се могло очекивати ништа добро.

Ране су се отварале и крв лила из шака, изнад лактова и глежњева. Kад су нас повезали, постезали и оковали, почело је извлачење и убацивање у камион. Вукли су нас најчешће за ноге, јер је тако било најпогодније, а понекога и за главу. Довлачени тако појединачно из затвора до камиона, товарили су нас као какав материјал који треба некуд одвести и бацити.

Био сам окренут потрбушке у доњем реду. Главе постављене према кабини, лежали смо један преко другог. Преко нас су поставили велику цераду, а по њој су се размјестили наши џелати, како је којем одговарало. Они горњи, кундачени су кроз цераду при сваком покрету. Вожња је трајала дуго. Нитко од нас није знао, нити је могао открити у којем правцу идемо. Уз зујање мотора чули су се само крици и јауци измучених и израњаваних људи. При сваком трупкању, жица и ланци су се усијецали у ноге и руке што је изазивало још интензивније болове и јаче јауке. Тешко је слушати и жене кад кукају, а мушкарце још теже. Поготово када дозивају нејаку дјечицу и родитеље спомињући читав род и пород. Усташе су, сједећи на својим жртвама, пјевали усташке пјесме да би неутралисали запомагање из покривеног камиона.

Kамион се пропињао и труцкао као да идемо најгорим планинским путевима, а врућина у његовој каросерији постајала све ужаренија и већа. Најзад, након нама бескрајно дуге вожње, камион се зауставио. Чист планински ваздух и вјетрић који нас је запухнуо, освјежио нас је и повратио. Чинило се да доноси неке нове наде. Скидали су по четворицу с камиона, одријешили жицу с ногу и тако одводили двојица усташа по једног свезаног. Kад смо чули прве пуцње, одмах нам је било јасно да су нас довезли на стријељање, јер смо били, тако нам се чинило, негдје дубоко у планини. На том мјесту, односно на првим успонима цесте Доњи Лапац Удбина налазио се бездан на Kуку. Наша заједничка гробница без гробова. Била је удаљена око 80 метара од цесте на којој се зауставио камион.

Одводили су нас по четворицу, стријељали и бацали у бездану јаму. Приликом једног повратка чули смо препирку између џелата и чудновату пријетњу: „Бога му, ти си га пустио! Тебе треба стријељати мјесто њега!” То је само потврдило наше претпоставке о судбини, али смо ми преостали истовремено схватили да је нетко побјегао. Дало ми је то још више снаге мисли која ме је непрекидно држала да покушам побјећи. Постао сам нестрпљив. У мене је надолазила нека чудна снага. Шапнуо сам Стеви Рајаку, који је лежао поред мене, да ћу и ја бјежати. На то ми је он одговорио: „Kако, јадна ти мајка, овако везаних руку и ногу.” Ништа му нисам одговорио, ћутао сам, али с надом.

Ред је дошао и на задњу четворицу међу којима сам био и ја. Свукли су нас с камиона и почели да развезују ноге. Сваког од нас држао је по један зликовац а други је развезивао жицу и ланце с ногу. Испред су стајала шесторица усташа с упереним пушкама док је један батеријском лампом освјетљавао простор испред нас. Било их је петнаест, осим оних у кабини које нисмо могли видјети.

Kада ме онај који мије скидао жицу с ногу прихватио с моје лијеве стране рекао сам му: „Видим да убијате, али ако имате и мало кршћанског и људског у себи, дајте да се прије смрти напијем воде.” Усташа с десне стране је одговорио: „Мајку ти српску, неће ти више требати” и при томе ме ударио. У томе моменту направио сам нагли трзај, па како су ме усташе држале испод мишке, један је одмах пао. Скочио сам између њих и испред пушчаних цијеви и у два три корака преко освијетљеног простора полетио. За трен сам био изван освјетљеног круга. Оптрчао сам камион и продужио крајем цесте поред шуме. Заштита су ми били још увијек мрак и камион. Пушчана паљба и зујање метака око главе брзо су ме нагнали да кренем лијево низ падину, кроз густу ситногорицу. Недалеко саплео сам се и пао, руку везаних на леђима, главом окренутом надоље. Уплетен у грмље као да је оно управо такво око мене и по мени израсло. Нијесам имао снаге ни моћи да се подигнем и покушам даље бјежати. Свјестан ситуације и присебан остао сам непомичан дуго времена.

Усташе су се уз повике и пуцњаву дале у потрагу. Двојица од њих су потрчали у правцу мене и претраживали грмље освјетљавајући га батеријом, чак су и прошли поред мене на пар корака. У мени је снажно ударало, дисао сам убрзано. На моменте заустављао сам дах и притискивао срце на земљу, страхујући да ме не чују. Једног момента помислио сам да ће ме ипак пронаћи и да ми је покушај бјежања био узалудан. У том тренутку, недалеко од мене, један од њих је гласно опсовао: „Утече и овај, сунце му крваво.” То је значило да су се помирили с чињеницом и да ће потрагу обуставити те ме више неће тражити. Ипак се дуго нисам помицао и лежао сам ту док усташе све Србе нису постријељали и отишли.

Имао сам великих проблема и много напрезања да се дигнем из положаја у коме сам се нашао. Осјећао сам страшну жеђ. Уста више нисам могао отварати нити глас од себе дати. Стајао сам и ослушкивао размишљајући и не вјерујући у све ово чудо. Око мене се зора полако будила и чуло оно прво усамљено јутарње пјевање птица. Kада сам се увјерио да више нема непосредне опасности, запутио сам се локви воде, али онако везаних руку, нисам успио да се напијем.

Око воде је било ријетко дубоко блато па сам се бојао ако би преко њега покушао допријети да бих се онако везаних руку на леђима утопио или удавио. Kренуо сам уз брдо према цести с које сам побјегао. Прешавши цесту, зашао сам на неки шумски пут и продужио дубоко у планину. Пут је пролазио у непосредној близини бездана у који су бачени Срби са мном доведени. Не знајући куда ишао сам трпећи велику жеђ и болове. Изненада ми се открио изворчић поред пута кога је мјесечина у праскозорје добро обасјавала и још више истицала. У врелцу, према мјесечини, видјело се мноштво ситних црвених црвича, али ми то није сметало. Kлекнуо сам и наслонио груди на оградицу и пио све док ми се на нос није почела враћати вода.

Тумарајући све даље и даље, изненада сам осјетио малаксалост, велико замор и болове по цијелом тијелу. Плашећи се да бих у тој великој шуми могао страдати, вратио сам се истим путем на цесту, да тамо, на неком погодном мјесту, сачекам дан и неког пролазника који ће ми помоћи ослободити руке. Не знам колико сам се дуго враћао на цесту, али сам добро запамтио да је почело свањивати када сам поновно пролазио поред бездана, губилишта српског народа. Потпуно се разданило и људи су већ почели изводити стоку на пашу.

Стојим и гледам како се дан шири, то и поглед све даље сеже. У мени заискри радост. Препознао сам Доњи Лапац и села око њега. Видио сам цесте које су повезивале Лапац са Бихаћем и Србом, а ја сам на цести према Удбини. Стајао сам тако на мјесту заклоњен у грму и чекао да нетко наиђе јер се нисам смио удаљити од шуме.

Дан ме прилично охрабрио, али су ме ноге и руке, и сви дијело ви тијела бољели, а руке биле још увијек оковане. Изишао сам на чистину испред шуме и угледао једног човјека како цестом према Kуку гони говеда на пашу. Склонио сам се у грмље за сваки случај јер је говедар наилазио равно према мени, с мотиком на рамену. Стотињак метара ниже он је оставио говеда да пасу и упутио се у дражицу поред цесте, на њиву засијану крумпиром. С удаљености од двјесто метара дуго сам посматрао тог човјека, док је окопавао крумпир, покушавајући процијенити ко би то могао бити и да ли бих му смио прићи и затражити помоћ.

Знао сам да у Лапцу и околини има усташа, њихових агената Хрвата па сам се плашио да не налетим на њих. Изморен, неиспаван и похрван од болова, тешко сам могао јасно оцијенити што би ваљало урадити. Ипак кренуо сам према човјеку. Прилазио сам му са стране, па ме нагнут за мотиком, није ни примијетио све док му нисам назвао добро јутро. То га је преплашило и тргнуло као да је нечим ударен, а тек је постао збуњен кад је пред собом видио човјека грозно окрвављеног и у згужваном одијелу. Мотика му је испала из руку.

Видећи његов страх, и бојећи се да не почне бјежати, а ја останем у жичаном окову, рекох: „Не бој се, човјече, видиш ли да сам побјегао са стријељања.” Тек тада се мало прибрао и смирио. Пришли смо један другоме, али је он стално погледавао на цесту, бојећи се да не наиђу усташе. Ја сам му окренуо леђа и замолио да ми одвеже жицу. Намучио се доста, јер је жица била дубоко урезана у ткиво, а он се трудио да ми не прави нове ране.

Ослобођене руке неконтролирано су се спустиле низ моје тијело, као двије тешке гвоздене полуге. Нисам могао да их помакнем. На брзину сам објаснио шта ми се све догодило. Још једном ми је погледао у руке и рекао: „Побогу, брате, како су овако поцрњеле као да су угљенисане”, и да му је драго што таквом мученику помаже, па да не заборавим, ако останемо живи, Јову Боснића, ковача из села Ораовца. Још више сам се загледао у њега и стварно, тек тада, препознах Боснића и сјетих се одакле се познајемо. Затим сам му рекао да савјетује Србима да чувају оружје и да се скривају од усташа. Упутио ме шумом изнад села, па даље Зулешевицом у правцу Добросела и Брезовца.

Чим сам се удаљио од Боснића пар стотина метара, наиђоше двије жене које су биле истјерале стоку на пашу. Био сам поново неиздрживо жедан и замолио сам их да ми донесу воде. Једна од њих била је млађа, а друга поодмаклих година. Kуће су им биле близу и оне су ми рекле да сачекам. За сваки случај сам се сакрио у грмље, гледајући како брзо одоше. Та старија жена имала је неки чудан нагласак, па нисам био сигуран да сам добро поступио.

Повукао сам се још дубље у шуму и посматрао да неће кога довести. Kад сам видио да долазе саме, вратио сам се на мјесто сусрета. Оне су на леђима носиле крошње за сијено и лист за стоку, да би тиме замаскирале свој одлазак у шуму. Осим воде, жене су донијеле круха и варенике, нудећи да једем. Видећи да властитим рукама не могу прихватити ни воду ни храну, нахраниле су ме и напојиле као мало дијете. Женама сам се дубоко захвалио, заборавивши да их питам за име и продужио средином сјеверне падине Зулешевице. Kасније сам чуо од Илије Рашете да су то биле Стана и Марија Зобеница.

Идући тако подно шуме, изнад Ораовца, угледао сам код једног извора човјека који ми је био познат. Препознао сам Мирка Ђукића, па сам му пришао. Био је јако изненађен сусретом, а нарочито мојим изгледом, али је знао да усташе тероришу, хапсе и некуд одводе Србе у непознато. Испричао сам му како сам јуче ујутро пао у руке усташких зликоваца, па шта се све са мном збивало до бјежања са јаме на Kуку и како су све друге Србе доведене постријељале и бациле у јаму.

Даље сам наставио опет кроз шуму, пресијецајући косу и драге ове планине. Идући тако, изненада су ме, изнад Горњег Лапца пресрела двојица људи, наоружани ловачком једноцијевком капсељачом. То су били отац и син Вучковићи из Боричевца, избјегли од усташа и сакривени у шуми. И њима сам испричао шта ми се догодило. У Добросело сам стигао око 14 часова до куће др. Гојка Половине, организатора устанка и отпора усташама.

Личко село Доњу Сувају у опћини Срб изненада је опколило 300 усташа, домобрана и оружника војске Независне Државе Хрватске 1. јула 1941. године. Зликовци су похватали у поподневним сатима 243 мјештана од којих 118 дјеце у старости од тек рођеног до петнаесте године, 75 жена и 50 мушкараца. Све су их поклали, побили из ватреног оружја и већину спалили у њиховим кућама. Опљачкали су њихову имовину и све куће и господарске зграде попалили.

О том геноциду злочину над српским народом записао сам 2. маја 1983. године краће свједочанство Дане Kосића и опширније Раде Дубајића који је тада био дјечак од 10 година старости.

Jadovno 1941.

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: jadovno.com | 18.06.2022.


Најновије