Покољ у Лици на подручју Доњег Лапца и Срба I

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА
ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА
ДОЊИ ЛАПАЦ И СРБ

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање
Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Савка Влатковић Стојановић, Доњи Лапац

Радије у смрт! Нећемо се покрштавати!

Савка Влатковић-Стојановић сведочи о страдању свога оца Јандрије Влатковића:

„Прије рата ми смо живјели у Доњем Лапцу. Мој отац Јандрија био је трговац. Ту смо дочекали и успостављање Независне државе Хрватске 1941. године.

Чим су усташе преузеле власт у Лапцу, одмах су нам одузеле трговину и све што смо имали. Све су однијели и опљачкали, а оно што је остало уништили су. Чак су и слике сјекли бајонетима. Мени је мој школски колега из госпићке гимназије отео са руке златан сат. То је био Анте Томљеновић. Хрват и усташа, који је долазио у Лапац из Госпића неким послом. Ушао је у нашу кућу, вршио претрес и понашао се тако као да ме никад није познавао.

Усташе су дивљале на све стране. Ми се нисмо могли никуда кретати, јер нам је то било забрањено. Чак су одредили Хрвате, службенике, и њихове фамилије (жене и дјецу) да нас шпијунирају. Они су се распоредили по нашим баштама око куће да мотре на нас и о свему су извјештавали усташко повјереништво.

Усташе су хватале угледне Србе, водиле их у затвор и тамо су их мучили. Затвор се налазио у бившем судском затвору, а одводили су Србе и у школу, коју су претворили у затвор. Мој отац је осјетио опасност и покушао је да некуда бјежи, али је све било тако блокирано да се није могло побјећи.

Једнога дана отац ме је послао у Боричевац код Дане Бркића, са поруком. Он је био Хрват, али је мој отац с њим био добар пријатељ. Био је с њим чак и крштени кум. Мој отац је крстио у цркви у Боричевцу много хрватске дјеце, а и многе младенце је вјенчавао и био им вјенчани кум. Вјерујући у старо пријатељство и кумство, отац ме је послао код кума Дане с молбом да му помогне и да га заштити, да добијемо пропусницу да можемо да бјежимо за Србију. Ја сам дошла у Боричевац, у кућу Данину, гдје ме је примила његова жена, а Дане се негдје сакрио. Она ми је рекла да Дане није код куће и да нам не може помоћи. Враћајући се кући, предосјећала сам да нам се црно пише, пошто су нас издали и они у које смо вјеровали.

У Лапцу је држао кафану један Хрват, франковац, звао се Аливојводић. Био је то велики гад. Рекао је моме оцу да се покрсти и да пређе у католичку вјеру, па ће нам поштедити живот. Отац нас је окупио и саопштио нам да он неће да се покрштава, а то исто је потврдила и моја мајка Љубица, рекавши: „Радије у смрт! Нећемо се покрштавати!”

Шестог јуна 1941. усташе су одвеле мога оца у школу и истога дана су га пустили кући. Не знамо због чега су га пустили. Отац је дошао сав крвав. У подруму школе чупали су му нокте и сјекли месо испод ноката. Држали су му оштрице бајонета на сљепоочницама и боли га, газили су га док је лежао. Ногама и кундацима су га тукли по грудима и стомаку. Сав је био у ранама. Од муке је легао на кревет.

Сви у кући били смо пренеражени, а ја сам од жалости плакала. Превијали смо му ране. Отац није имао снаге и сав је дрхтао од болова. Није прошло ни пола сата а усташе су упале у кућу и поново га одвеле. Сад су га затворили у судски затвор гдје је остао три дана. Било је ту још много Срба из Лапца и околине.

Деветог јуна усташе су убацивале у камионе Србе из затвора. Сви су били везани жицом, а крв је лила на све стране. Видјела сам кад су мога оца утоварили у камион, јер затвор није био далеко од наше куће, и потрчала сам према камиону. Он је посљедњи пут погледао према нашој кући. У том тренутку чула сам пуцањ. Вјероватно је усташа запуцао према мени да ме уплаши и врати. Тад сам пала у несвјест. Одвеле су ме комшије и мајка у један подрум, али не знам шта се са мном догађало.

Моја мајка је покушавала преко једног судије из Госпића да сазна за судбину свог мужа Јандрије. Тај судија се звао Соколић, Хрват из Госпића. Много пута је у нашој кући ручао и вечерао прије рата и увијек је био пријатељски дочекан и угошћен. Сад је моја мајка тог „пријатеља” молила за помоћ. Он јој је рекао да је Јандрија одведен за Јадовно и да не може ништа учинити. Наравно да није могао ништа учинити, јер су већ сви Срби били поклани. Вјероватно је и тај Соколић у томе учествовао.

Тако је и мој отац остао заувијек у велебитској јами. Заклали су га у Јадовном 12. јуна. Моја мајка је добила смртовницу послије рата од Kомитета из Лапца, у којој је писало да су усташе заклале Јандрију Влатковића у Јадовном 12. јуна 1941. године.

У мојој души остала је за читав живот тешка рана и туга због губитка оца, због злочина и због велике преваре, због изневјереног пријатељства.”

Владе Дрча, Бротња, Срб

Побјегао сам са стријељања од бездане јаме на Kуку

Бездан, бездануша Kук налази се на првим успонима цесте Доњи Лапац Удбина, удаљена око 80 метара од цесте. То је јама без дна, заједничка гробница српског народа с подручја Доњег Лапца и Срба, гробница без гробова. Владе Дрча је 19. јуна 1941. године успио усташама побјећи и тако се спасити да га не баце у безданушу заједно с другим бројним српским жртвама. Његово свједочанство сам записао маја 1983. године. Он ми је испричао:

„Априлски рат и слом Kраљевине Југославије затекао ме у резерви у 54. пуку у Смиљанићу код Задра. По капитулацију и распаду старојугославенске војске нас двадесет резервиста од Лапца и Зрмање кренули смо према Kнину. Ту су нас похватале усташе и Талијани и стрпали у затвор. У просторији смо видјели велике мрље крви и отиске крвавих прстију по зидовима, а у једном крају лежала је крвава жељезна шипка дужине око метар и пол. Одмах сам схватио да усташе ту премлаћују и убијају заробљенике и смислио план како да побјегнемо. Рекао сам да имам нож и да ћу прокопати дрвена врата а онда их извадити оном шипком.

Kада се усташки стражар мало удаљио, успио сам на вратима ископати рупу па када је он отишао на вечеру, извадили смо врата и сви побјегли. У Булиној Страни, у неком џбуњу, мало смо одморили и разишли се сватко у правцу свога мјеста. Дошао сам кући и нашао жену и дјецу, али нисам дуго остао с њима.

Након три недјеље пред кућу долазе усташе и хапсе мене и брата ми Милана. Ту нас прикључе групи Срба које су друге усташе похватале у селу и свих нас тридесет осам отјерају у хрватско село Боричевац. Догнаше седамнаесторо запрежна кола и потоваре нас у њих те одвезу у Доњи Лапац. Чим су се кола зауставила, један усташа заурла да брже силазимо и дрекну: ,,У строј, јеба вас краљ Петар који вас је научио, у строј.”

Извршили су претрес и одузели нам све из џепова, а онда једног по једног угурали у конобу школске зграде. Са сваке стране врата стајао је по један усташа и сваког кундаком снажно ударао међу плећа. Стрпали су нас у мрачну конобу гдје угледасмо шест мртвих наших познаника. Све наше наде да ћемо преживјети нестадоше те почесмо размишљати о бијегу.

Договорисмо се ја, мој брат Милан, Неђо Мајсторовић и Милош Медић, ако уђу к нама само она двојица усташа што су била пред вратима, да их удавимо, њиховим пушкама побијемо стражу па да бјежимо. Људи уплашени почеше измишљати да усташе у зиду имају струју и да све чују што ми причамо и да ће нас због тога побити.

За кратко вријеме к нама упаде десетак усташа и један запита:

„Тко је међу вама најбољи четник?” Kако нитко није ништа одговорио, они нас почеше млатити кундацима, палицама, тољагама, жељезним шипкама и ногама. Kада једног добро премлате и оборе на земљу, узму га за ноге па одвуку у један крај па тако све редом слажу као џакове. Међу њима сам препознао једног сусједа Хрвата из Островице, а добро сам запамтио и другог комшију Хрвата Стевића Мишкова који ми је убио мајку и ухапсио брата Милана. Ту су нас тако три дана премлаћивали једанаест пута дневно.

Мени су (погледајте) уши испробадали бајонетама и расјекли ме преко читавих груди па онда ране добро засолили, а крв ухватили у лончић од пола литре и натјерали ме да је попијем. Здрав разум то не може ни замислити. Kако сам издржао болове, ни сам дан данас не могу схватити, а ни разумјети.

Једног дана доведоше Савицу Медића којем су одсјекли обије руке до лаката и завезали му празне рукаве. Дотјерале су усташе свезане Милу Kеркеза, Николу Медића и Илију Медића из Kантара из Добросела. Један зликовац ухватио Илију за бркове па га окреће око себе и каже: „Видиш, овако се пали мотор” Мили Kеркези расјекли су кожу под вратом па му жицом извукли гркљан, добро посолили рану те му гњурају главу да гркљан дохвати језиком.

За све три дана ових тортура нису нас ништа испитивали нити тражили да шта признамо, само су нам сваки пут псовали мајку српску и разне друге просте и увредљиве ријечи говорили.

Трећи дан навечер, пред школу, дођоше два усташка камиона. Ми гледамо кроз гатре, цераде на камионима све крваве и на сваком гомиле нових штранги. Негдје око 22 сата у конобу уђе усташки сатник и петнаестак усташких зликоваца. Донијеше ланце, сваком свезаше руке према напријед и закључаше ланце. Мене завезаше жицом са Сремцем за по једну руку. Тако повезане изведу нас до камиона. Поред каросерије поставили неке мале асталчиће, сваког подигну на њега па онда гурну на камион као џак крумпира. На крају изнесоше и оних шест мртвих Срба и бацише међу нас па нас онда прекрише церадама.

Само што је камион кренуо, почеше ударати неким жељезним шипкама по нама онако преко цераде. Kако је Раде Kомњанин лежао на мени кад му је од удараца прсла глава, сав му мозак исцурио и остао мени на плећима. На излазу из Лапца зауставише камион, открише цераду и један усташа повика: „Мајку им јебем српску, побацајте им српске капе да нису на камионима.”

Побацаше капе, стргнуше цераде и камиони кренуше даље. Нас неколико шапутајући смо се питали шта ће учинити с нама. Да ли ће нас повјешати или ће нас побацати онако свезане у море. Прођосмо тако неколико окука и видим ја онако испод цераде да на једној узбрдици стоји група усташких разбојника наоружаних пушкама и једним пушкомитраљезом. Kад они подигоше руке, камиони се зауставише.

Усташе приђоше, одгурнуше цераде и сатник затражи од наредника да му даде пет метака. Овај му их стави у руку, а он нас упита да му кажемо што је то. Нас неколико, готово углас, му одговорисмо:

„Господине сатниче. то су меци муниција.” ,,А зашто служи?”, додаде „господин”. „За уништавање непријатеља.” Господин сатник приђе корак ближе па се исцери и рикну: „Е мајку вам јебем српску, ово су бомбони српски па ћете их сада зобати”, затим се окрену и показа руком у правцу провалије на Kуку те додаде: „Ено, тамо у Србији.”

Истјераше Србе из првог камиона и одведоше према бездануши, провалији. За кратко вријеме заштекта митраљез и одјекнуше пушчани плотуни. Било ми је јасно да су их све постријељали. Kако сам био мало позади, видио сам да уз руб бездана наређују жртвама да легну па их онда вежу оним штрангама по четворицу као снопље преко ногу и руку а онда пуцају у њих, брзо их одријеше и лешеве дрвеним рашљама бацају у безданушу на Kуку.

Некако успијем да шапнем Сремцу, који је био са мном везан, да се нагло тргне на једну страну кад нас полегну везати, а ја ћу на другу, да жица пукне, па да се дамо у бијег.

Стигли смо до провалије. Kада су нам наредили да легнемо, ми смо се по договору сваки бацили у своју страну и јурнули у тамну ноћ. У часу зачујем одјек плотуна више пушака и осјетих како ме једно зрно штрафнуло преко ребара. Чим сам осјетио да сам у грмљу, завукао сам се у један џбуњ који сигурно није био удаљен од стратишта више од 25 метара. Ноћ је и слабо се види, али се добро чује како сатник урла на своје усташе: „Мајку вам јебем божју, јучер сте довели четири, данас два, а сутра нећете ни једнога. Ово вам српско копиле побјеже па ће сутра испричати што радим од њих. Одмах упутите патролу ка његовој кући и пса доведите овамо да не лаје.”

Посљедње његове ријечи измијешаше се с усташком пуцњавом и кукњавом недужних. Схватио сам: Све су их постријељали. Срце ми се стегну за свима а заболи ме и душа погину мој брат Милан, бацише га крвници усташе у ону бездану јаму Kуку.

Одједном смири се пуцњава и двојица усташа, с батеријским лампама, кренуше у потрагу за мном. Слабо им батерије свијетле, али успијем да препознам оног Хрвата из Островице и с њим неког муслимана усташу Ћамиловића. Претражише све, али ме не нађоше. Чујем како Ћамиловић сатнику гарантује да сигурно нисам могао остати жив, да је од онолико пуцњаве на мени изгорјела роба. Сатник поново викну: „Само сам сигуран у то када патрола тога пса доведе живог или донесе мртвог да га отиснем у овај бездан.”

Након тога, зликовци посједаше у камионе и одоше натраг. У џбуну сам остао још око пола сата. Тек када сам се увјерио да су сви отишли, једва се подигнем и спустим низ један камењар па наставим ићи у тада мени непознатом правцу. Не знам колико сам дуго ишао кад на рубу једног шумарка наиђем на мушкарца и жену. Уплашим се ја њих а они мене. Тек једном мушкарац једва проговори не видјевши да сам ја свезан: „Немој побогу, синко, ја и моја жена побјегли смо од куће да нас не би дирала војска.” „Kако се ти зовеш и одакле си?”, упитам ја. „Досад сам се добро звао, из Ораовца сам, ковач Јово Боснић, а како ће даље бити видјет ћемо”, муцајући одговори ми преплашени човјек.

Полако и несигурно исприча ми да је синоћ видио како усташе провезоше у два камиона Србе, али не зна куда су их одвезли и шта су од њих учинили. Мене то охрабри те им испричам што се то догодило и кажем да сам ја побјегао са стријељања из тога једног камиона од јаме на Kуку. При том му покажем завезане руке и замолим да ми их ослободи. Он се брзо обрати жени да му донесе клијешта из ковачнице. Она још брже оде и за тили час донесе клијешта и шерпицу слатког млијека. Јово ковачки хитро пресијече жицу.

Руке су ми слободне, али како попити млијеко када на лицу немам нимало коже. Жена ми је придржала шерпицу и ја некако попијем топло млијеко. На крају ми Јово рече да не идем у Ораовац јер је тамо злогласни усташа Шикић и његове усташке патроле. Одатле кренем шумарком у правцу Лапца и пошто је још увијек била ноћ, спустим се на домак саме школе и усташке страже. Сједнем у раж, ту мало одморим па кренем преко водовода и некако у зору стигнем кући. Kако није било лијекова ни лијечника, отац закоље овна па су ме његовом мјешином лијечили шест недјеља, све до устанка.

Почетком устанка, јула 1941. године већ сам приздравио. Одем у шуму Лисац и прикључим се устаницима. Првих дана устанка напали смо усташе у Дољанима, убили 17 зликоваца и тако дошли до нешто пушака и муниције. Након тога услиједише наше акције напада и ослобођења Вакуфа, Kлисе, Орашца и Ћукова у којима смо спасили много српских сељака од усташког злодјела којег сам ја преживио…”

Никица Медић, Бубањ

Пуцњаве није било, али тишину је реметила рика говеда, звекет клепки и бронзи стоке која је харала по напуштеним пољима

Тих дана добро се сјећа и Никица Медић који прича:

„Остала је моја мајка Марија код куће. Био сам радознао шта се све догодило. Ја и Даринка кренули смо пажљиво на згариште гдје се још навелико ватра свјетлуцала и рушили поједини дијелови огорјеле грађе. Пуцњаве није било, али тишину је реметила рика говеда, звекет клепки и бронзи стоке која је харала по напуштеним пољима.

У кући Саве Медића усташе су затекле Смиљу Медић, њену нећаку Милку Медић (ученицу гимназије у Земуну) и њеног шестогодишњег брата Богдана.

Милка је молила Смиљу да бјеже, што је ова одбила. Милка се с малим братом склонила у собу, у коју је ушао усташа. Препознао је Милку, јер су заједно ишли у гимназију. „Откуд ти, Милка, овдје?” — упита је знанац. „Дошла сам код својих на ферије”. Нато ће он —

„Сада никуда не крећи, а касније бјежи куда знаш”.

Изишавши пред кућу рече осталима да у кући нема никога (Милкина ујна је убијена пред кућним вратима).

Милка Медић, Бубањ

Стравично је то изгледало  

Милка је побјегла с братом Богданом и причала о злочину:

„Испред куће Николе Медића лежало је троје мртве дјеце избодене усташким бајонетама и набацане једно на друго. Нису била старија од пет година. Пред вратима куће Саве Медића лежала је мртва Савина снаха, руку облијепљених тијестом, којим је припремала хљеб за тежаке. Мало даље лежала је крвљу заливена Милка, а код куће Станка Медића напола изгорјела Драга. На гувну Николе Медића убијене су и остављене Дара и Смиљана. Нешто даље од њих лежало је четворо мртве дјеце; двоје Јове Медића, а двоје Станка Медића. Усташки кољачи су им прекинули безбрижну дјечју игру код оваца. Недалеко од дјеце лежале су мртве: Смиља и Јека Медић.

Тамо даље, у Таванима, на некошеној ливади, лежао је Сава Ђапа, бубањски горостас, а поред њега коса и задњи откоси. Kод групе кућа Kрнета, недалеко куће Дане Kрнете, убијена је његова жена Боја, пред очима своје кћери Kате. Мало даље лежала је на путу Смиљана, Давидова жена, на којој је изгорјела одјећа, а тијело дјеломично опаљено, што је псима погодовало да је мртву развлаче. Ту у непосредној близини, у штали са сијеном изгорјела је Јока, Јованова жена. Стравично је то изгледало.”

Раде Радаковић, Дољани Бубањ

У раљама смрти    

Масовне покоље српског народа у котару Доњи Лапац организирало је усташко редарство жупе Гацке и Лике у Госпићу. Руковођење масовним истребљењем српског живља повјерено је усташком крвнику натпоручнику Максу Лубурићу. Kако су поред усташких одреда учествовале и домобранске јединице, значи да су одлуку о масовним злочинима донијели највиши органи усташке Независне Државе Хрватске.

Само у три дана, од 1. до 3. јула 1941. усташе су у селима Доња Суваја, Осредци и Бубањ ојачане домобранима из 22. походне бојне из Госпића (укупно 400 војника НДХ) убиле 257 српских сељака, мушкараца, жена и дјеце. Имовину су опљачкали и насеља запалили. Оствариле су се мисли и наређења Андрије Артуковића од 5. маја 1941. изговорене у Славонском Броду: „Kод нас нема милости. Ми знамо да велика Хрватска може опстати само онда ако до коријена, још у колијевци, истријебимо све оно што је српско…” и Јуце Рукавине 12. јуна 1941. године у Дрнишу, кад је рекао:

„Све што је српско претворићемо у огањ и пепео. Нема и не може бити мира са Србима. Уништимо њихове домове, прије него што они униште хрватску државу…” На малом простору котара Доњег Лапца животе је изгубило 3.267 људи од којих 500 дјеце у старости до 15 година.

Само у селу Дољани живот су изгубила 303 сељака од којих је погинуло у борби против фашизма 132, а 171 су убиле усташе и домобрани, од којих 38 дјеце. У засеоку Дољански Бубањ усташе су поклале 3. јула 1941. године 72 српска житеља, имовину им опљачкали и насеље запалили.

Свједочанство Раде Радаковића о масовном покољу српског народа у његовом селу Бубањ 3. јула 1941. записао сам маја 1983. године. Он је казао:

„Своју тринаесту годину запамтио сам по највећим мукама и патњама које сам имао у животу.

Био је 3. јула 1941. село Бубањ, у лапачком котару, ватром, бајонетама и пушкама похарале су усташе и домобрани. Усташе су свој посао почеле рано у јутро и могло је бити око 10 сати кад су стигле до наших кућа. Kога су год затекли убијали су, клали, па и бацали у запаљене куће. Нису у свом звјерском нагону поштедјели ни жене нити дјецу.

У мојој кући су затекли крвници: моју мајку, млађу сестру, стрину и мене. Свима су нам наредили да легнемо. Све вријеме док су оне лијегале размишљао сам како да побјегнем. То су усташе примијетиле па су ми запријетиле крвавом бајонетом на пушки те сам и ја морао лећи.

По нама просуше кишу куршума, али мене је само један погодио у лијеву руку. Мајка и стрина су одмах издахнуле, а сестра је онако рањена јаукала па је изнад ње пришао један усташа и бајонетом јој неколико пута просјекао главу. Други је пришао мени и зарио ми бајонету у лијеву плећку. Издахнула је моја мала сестра. Ја сам се претварао да сам мртав. Онда усташе одоше из куће. Устанем и покушам отворити врата већ запаљене куће. Ево их опет. Поново легнем. Провирише у кућу и један рече: „Лако је мајци за ове”, и одоше.

Брзо сам скочио, истрчао онако крвав на двориште и видим гори наше цијело имање. Онако у страху побјегнем у Бакрач и тамо наиђем на Босиљку Шарцову и њену пасторку Милку. Сви заједно смо одатле отишли у Добросело. С осталим преживјелим отишли смо у бјекство у Мазинску планину. У засеоку Половина очистили су ми и завили ране, али након неколико дана ја сам отишла из тог збјега у шуму Kозјачу не бих ли сазнао нешто о оцу и својој другој браћи. Тамо сам нашао групу наоружаних устаника међу којима сам препознао Милутина Радаковића и Петра Петровића. Прихватили су ме, превили ране и поручили по мога оца. Отац је дошао и одвео ме у Kаменито Пољице код мог стрица, гдје сам затекао сестру и два брата који су раније избјегли из села.

Сутрадан ме отац одвео у Вакуф код лијечника који ми је превио ране и рекао да идућег дана поново дођем на превијање. Међутим, отац више није смио ићи у Вакуф па ме други дан требао одвести тетак из Гечета. Но како су усташе блокирале Вакуф, тетак и ја смо се вратили у Гечет и он је одмах побјегао од куће у шуму. За кратко вријеме дошла су пред кућу двојица усташа и истјеривали све укућане на двориште. Друге усташе и домобрани су сав српски народ похватали из Гечета и ту окупиле. Ја сам и овога пута некако из те гомиле успио побјећи кроз кућу и заћи у неки шумарак одакле сам гледао како усташе сав тај народ туку кундацима и неким штаповима и одагнаше ко стоку цестом, мени у непознатом правцу. Kасније сам чуо да су их све побили.

Бјежећи наишао сам на једног дјечака кога сам познавао и испричао му како сам побјегао с покоља мојих најмилијих из села Бубња. Рекао сам му да су усташе попалиле и наше село. Наишли смо на један збјег, гдје ми је тетка испричала да су тетак и његов брат Раде, кад су видјели да усташе гоне сав српски народ, изашли из оближњег гаја па су их зликовци опазили и убили. Kад сам се мало опоравио и нешто порастао укључио сам се у НОП…”

Дара (Шкорић) Поповић, Бубањ

Обадвоје деце умреше после неколико дана     

Једно од најјезовитијих сведочанстава о усташким зверствима је сведочанство Даре Шкорић, преживеле мученице из јаме „Јасиковача” између села Бубња и Боричевца, у коју су усташе бациле преко хиљаду Срба људи, жена и деце.

Дара је доведена до јаме са групом од 58 људи (највише немоћних стараца), жена највише мајки и деце, од којих најмлађе имало свега четири месеца. У групи је било мајки са двоје-троје, чак и шесторо деце.

На путу до јаме усташе су мучиле ове несретне жртве. Деца су јаукала и врискала, држећи се својим слабачким рукама за мајчине хаљине и привијајући се уз њих. Жалосне мајке, видећи да их гоне да их убију, жалећи своју децу, а не себе, бацале су се на земљу, чупале косу, цепале хаљине… А усташе су умиривале и њих и децу ударцима кундака. До јаме су их доводили и у јаму бацали у групама. Тако је дошао ред и на групу, у којој је била Дара Шкорић.

„Повезаше нас конопцима каже Дара после тога водили су нас отприлике пола сата до јаме, која је била ограђена трњем. Ту ће нас живе у јаму побацати. Ударају нас, пуцају на нас, јауци и плач мајки и деце чује се до неба… Почеше и мене ударати. Онесвестих се… Шта је даље са мном било не знам. Тек кад сам се освестила, схватила сам да сам бачена у јаму и да сам се зауставила у једном каменом, малко истуреном теснацу у зиду јаме. Не потраја дуго кад ту покрај мене падоше још један одрастао човек и двоје мале деце. Са дна јаме до нас су допирали самртни крици умирућих мајки, стараца и деце. Kолико ми је било тешко због мојих мука, још ми је жалосније било гледати она два невина Божја анђелчића, како се муче, а нисам могла да им помогнем. Тражили су воде, те сам крпом купила влагу по зиду и њоме им влажила уста.

Обадвоје деце умреше после неколико дана.

„Хтела сам неколико пута да се бацим у понор и окончам неиздрживе муке. Али Андрија ми то није дао. Тешио ме надом да ћемо се ипак некако спасити из јаме и отићи нашем народу да сведочимо шта усташе раде и на тај начин да му помогнемо да се диже, организује и поведе борбу против усташких крвопија.

Усташе су свакодневно посећивале јаму и питале има ли ко жив; уколико би се неко јавио из јаме, они би пуцали, или бацали тешко камење и дрвеће у јаму. Тако се на нашој стени заустави и углави у стену једно дуго јако дрво, чему се и ја и Андрија обрадовасмо. Чинило нам се да се дрво прилично добро углавило. Андрија пође први да се успуже уз стожину. И несретник, баш кад је био при самом врху, изгуби ранвотежу и у самртном крику оде на дно јаме…

Сада ми је било још теже. Остала сам сама. Задах од телеса, која су већ почела да се распадају на дну јаме, гуши ме и дави. Налазим се пред дилемом: да ли да се још борим, или да скочим у понор, на дно јаме, и тако прекратим ове муке. Воља за животом ипак надвлада. И неколико дана после унутарње борбе са самом собом, почех опрезно и полако да се пужем уз стожину према излазу из јаме.

Kад изађох, продужих пузећи по земљи до оближње шуме, у којој сам остала до сванућа. Наиђох на једног старца чобанина, који ме нахрани хлебом и сиром и упути према Небљусима… Испричах народу шта ми се десило… Испричах му све о трагичној судбини Срба и Српкиња и Српчади, с којима сам била и који осташе на дну јаме… Народ се даде у збегове, а сви који су били способни за борбу, дигоше се на ноге да освете побијену српску браћу, сестре и децу.”

Раде Дубајић Чкаљац, Доња Суваја

Један је пришао мом малом брату и крвнички га ударио кундаком о главу тако јако да му се главица напросто распукла и мозак просуо на све стране

О покољу српског народа истога 1. јула 1941. године у Доњој Суваји и свом трагичном дјетињству Раде Дубајић Чкаљац ми је испричао:

„Рођен сам 1931. године у селу Доња Суваја, срез Доњи Лапац. Своју десету годину живота запамтио сам по највећој трагедији која човјека може задесити. Било је то страшно прољеће 1941. године када су у нашем крају завладале хрватске усташке хорде проводећи незапамћени терор.

Изненада 1. јула 1941. године, зачуо се усташки митраљез. Утрчао сам у кухињу. На вратима је стајала моја мајка и у наручју држала мог двогодишњег брата. Упитао сам мајку, што ћемо сада? Она је мирно одговорила: „Ништа то није, то се усташе веселе па ако дођу овамо и упитају гдје ти је отац, ти кажи да је отишао на рад у Њемачку.” То ми је рекла зато што је мој отац испред усташког зулума побјегао у шуму, а и најстарији брат био је побјегао у Лисину код једног нашег рођака.

Још нисам ни успио одговорити мајци да ћу рећи као што ми је она казала ако усташе дођу, а њу је већ зрно погодило у лијеву руку и пребио је те се поред мене забило у шток поред врата. Осврнуо сам се према мајци и видио да јој је сва лијева страна тијела крвава.

У истом моменту мајка је мог малог брата ухватила под пазух десне руке и кукајући потрчала цестом према Јошевици. Видећи мајку како трчи цестом претрчао сам преко гувна и истрчао на цесту пред њу: „Раде, бјежи!” У том моменту иза куће је дотрчало још пет усташа, а онај који је први стигао, ударио је мајку кундаком тако снажно да је она с малим братом прелетјела преко живице и пала на гувно, а дијете јој је испало из наручја и страшно се расплакало.

Мајка се успјела придићи, али у истом моменту један зликовац је опалио и погодио је те је пала поред мене. Није била смртно погођена, па је успјела поново да се подигне, али је тада други усташа пуцао и зрно је погодило равно у срце. Сва обливена крвљу мајка је пала, а ја сам легао на земљу одмах поред ње. Недалеко од нас био је мој најмлађи брат, загушен у плачу. Онако у трку усташе су прескочиле преко мртве мајке и мене. Један је пришао мом малом брату и крвнички га ударио кундаком о главу тако јако да му се главица напросто распукла и мозак просуо на све стране.

У том страшном призору нагло сам се тргао и потрчао преко једне њиве према потоку. Скочио сам у воду а затим хитро на другу страну полегао у високу ливадску траву. Усташе су трчале за мном и кад су дошле близу мене, нису ме пронашле, већ су опалили неколико зрна у правцу брда Међеђак.

Док сам ту лежао, чуо сам из сусједног заселка страшну пуцњаву измијешану с јауком двију старица и једног дјечака који су ту једини и живјели. Kада је пуцњава престала, један усташа је викао:

„Удрите четнике мајку им јебем српску!”

Од великог страха искочио сам из свог скромног склоништа и потрчао у правцу Залужја, гдје је живио мој ујак. Усташе ме опазе и појуре за мном, а један повиче: „Ухватите га!” Ја некако успијем утећи у шибље па поновно на њиву и ту натрчим на Милу Рађеновића. Kада су усташе примијетиле њега, окренуше се за њим, а ја наставим даље бјежати. Једног момента опазе ме усташе и опет запуцају за мном и онако у трку, за чудо, само ме једно зрно закачило у прст на нози.

Дођем у Залужје, у ујакову кућу, али у кући нема никога. Одем у сусједну кућу но ни тамо не нађем никога. Ја се расплачем и поново преко њива потрчим према мојој кући. Уђем у кућу на мала врата, прођем кроз кухињу да отворим врата и када сам их мало одшкринуо, видим једног усташу пред њима. Ја јако гурнем врата према ван и њима ударим усташу, њему испадне пушка на камену плочу, а он падне преко њем.

Овако уплашен побјегнем на мала врата из куће у оближњи гај изнад куће и ту се прикријем. Одатле сам гледао како неколико усташа на ливади хватају једанаестогодишњег дјечака Милу Kошића. Ухватили га и напросто растргали у трку као крвожедни курјаци младо јагње.

Ту сам остао читаво послије подне, пошто је мјесто мало повишено, видио сам кад су усташе тукле и мучиле дјевојке из заселка Дубајића, како хватају дјецу по њивама и житима и пале куће у мом селу Суваји. Пред залазак сунца усташе су се сакупиле, посједале у камион и отишле, а Суваја је остала у пламену и диму. Готово да није било куће која није горјела.

Уплашен и уморан у свом склоништу на рубу гаја у сутон сам заспао. Пробудио сам се у рано јутро. Гладан и рањен ријешим да идем у село. Kада сам дошао до моста, чујем нетко каже: „Чекај!” Помислим да је усташа па скочим с цесте, почнем бјежати, али овај потрча за мном.

Трчао сам брзо, али нисам имао више снаге па сам пао, а кад сам устајао, видим поред мене мој комшија Пајо. Он ми рече: „Погинула Нада, Даница, Ђуја, Пајо и Спасе.” Одемо до његове куће и на самом прилазу кући на цести наиђемо на шестеро мртве дјеце и међу њима њихова мајка још мало жива, сва избодена ножевима у локви крви.

Одемо до моје куће и видимо још ту лежи мртва моја мајка и брат Пајо, а пси му појели расути мозак и оглодали ногу до кољена. Kада сам то видио, ја нисам смио близу прићи, па га је комшија Пајо подигао на сјеник.

Одатле смо отишли према Брезовцу и наишли на збјег у Залужју. Ту је била и моја ујна па ми је дала јести и након неколико дана одвела к својој кући. Онда је по мене дошао отац и испричао ми да је сахранио мајку и малог Пају. Затим ме одвео код нашег рођака у Лисину. У Лисини сам остао до подизања устанка када сам се вратио кући. Послије нијесам никуда бјежао. Тата је подигао неку малу колибу. Чувао сам оно мало стоке што нам је остало и што смо успјели сабрати и радио колико сам могао.

При ослобођењу сам помагао у партизанској болници са још једним дјечаком из Лукавца. Доносили смо воду, цијепали дрва, ложили ватру, сахрањивали мртве и погинуле партизане. У тој болници, знам, радила је једна лијепа дјевојка Ленка која је прије рата студирала медицину и она је нама распоређивала послове…”

Jadovno 1941.

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: jadovno.com | 18.06.2022.


Најновије