РАНКО БАРАНАЦ ЈЕ ПРВА ЖРТВА РАТА У ВИШЕГРАДУ - УБИСТВО КОЈЕ ЈЕ НАЈАВИЛО РАТНЕ УЖАСЕ

Село Бијела је прво место у Подрињу које је искусило патњу и ужасе изазване етничком мржњом, злобом и освајачком политиком Алијиног режима. Управо у овом месту Муслимани започињу свој крвави поход и баш одатле креће пакао по српско становништво подстакнут безумном идејом о стварању чисте муслиманске државе.

Вишеград - Фото: istinapravda1000.blogspot.com
Вишеград - Фото: istinapravda1000.blogspot.com

Тај крвави пир врло брзо ће се проширити по свим подрињским општинама али и по читавој Босни и Херцеговини. Прва жртва у Подрињу био је Ранко Баранац /62/ Србин, пензионер, који је мучки убијен у својој породичној кући у селу Бијела (општина Вишеград) и то док је прослављао крсну славу. У послеподневним часовима, 12. јануара 1992. онда када рат у Босни и Херцеговини још званично није ни почео, Бошњак Хасан Шабанија из Горње Црнче, убио је Ранка, пензионера, у његовој породичној кући, и то хицем из пиштоља из непосредне близине, без икаквог повода, само зато што је несрећни човек био Србин и православац. Злочин је био етнички мотивисан а над Подрињем се тада надвила тамна сенка очаја и страха. Овај стравичан злочин је најавио све предстојеће ратне ужасе и страхоте. Многи мештани Бијеле и околних села тих дана дају су се у панични бег покупивши тек оно мало најосновнијих ствари.

Напади на Србе били су добро организовани и годинама припремани. О томе у прилог сведочи и чињеница да су оружане муслиманске паравојне јединице формиране још 2. августа 1990., дакле двадесет месеци пре почетка рата! Оружану групу је формирао Халид Ченгић, звани Хаџија, из Устиколине.Те 1990. организован је велики скуп муслимана који је окупио неколико хиљада људи а одатле су упућене страшне претње српском народу како ће бити створена муслиманска Босна и Херцеговина, те како за припаднике осталих народа више нема места!  По налогу Алије Изетбеговића, почетком априла 1992. у Фочу је упућена велика група добровољаца под командом Заима Бешевића и Заима Имамовића, који ће у Устоколини формирати Прву дринску бригаду. У Вишеграду је терор над Србима започео у лето 1991. године, када крећу отпуштања Срба из предузећа, те масовни откази, затим инциденти, пребијања, злостављања, претње...баш у том периоду и екстремиста Мурат Шабановић са групом фанатика спаљује  српску заставу и скрнави споменик нобеловцу Иви Андрићу. 

Терор се шири и на оближњу Фочу, Рогатицу, Чајниче, Сребреницу, Братунац, Зворник, Бијељину...свуда су прве жртве били Срби, цивили, обични људи. То националистичко лудило односи велики број живота а последице су егзодус српског становништва, масовне и појединачне гробнице, логори, силовања српских жена и девојчица, стотине убијене деце, хиљаде српских жртава, разорене цркве, попаљене куће, заувек збрисана села...

Ранко Баранац, скромни и тихи човек из Бијеле, узоран отац и супруг, добио је нажалост етикету прве српске жртве. Постао је жртва пробуђеног исконског зла и вишевековне нескривене мржње једног народа према другом. Комшије и суграђани и данас његово име помињу са великим пијететом и уважавањем. Сећање не бледи иако би многи волели да се тај догађај збрише јер им се не уклапа у митоманију и накарадно скројену причу. А Хасан Шабанија, починилац злочина, радио је до рата као чувар у ДП "Панос" у Вишеграду и имао је службени пиштољ, а у кућу Баранца је дошао око 13.00 часова где је био јако лепо дочекан и угошћен. Ранко је био чувен широм Вишеграда по свом поштењу и гостопримству. У том духу је заједно са својом  супругом угостио и Хасана Шабанију, по старим српским обичајима баш како ред и обичаји налажу. Након што се напио и најео, Шабанија је ничим изазван потегао оружје и испалио смртоносни хитац у овог старијег човека, усмртивши га на месту. Злочин је извршио око 15.00 часова, у тренутку када је Ранкова супруга изашла послом из куће. По повратку, затекао ју је језив призор. Из непознатог разлога овај догађај годинама пролази у медијској тишини и без јавног обележавања. 

Након свирепог убиства, 23. марта 1992. наоружане муслиманске групе су преузеле власт у граду, заузеле полицијску станицу, поделиле наоружање и поставиле барикаде. Непрегледне колоне српских избеглица траже спас у Србији или у суседним општинама. У том периоду, током пролећа 1992. започиње кампања етнички  мотивисаног насиља над српским становништвом. Срби су свакодневно пребијани и злостављани а многи српски цивили и војници бивају заточени у логоре где су изложени страховитим тортурама и зулумима својих дојучерашњих комшија. Из самог града Вишеграда, протерано је целокупно српско цивилно становништво, бележе то чак и муслимански извори. Пошто тамо нису више имали шта побити, Зелене беретке и муслиманске паравојне формације започињу офанзиву на српска села око Вишеграда и Рогатице. Формирани су и први затвори и логори за Србе.

Убрзо и српска села око Вишеграда бивају нападнута од стране агресора приликом чега су почињени бројни злочини над цивилима. Један од најстрашнијих покоља је онај почињен у селу Јелашци где су муслимански војници под командом Ахмета Сејдића, поубијали велики број цивила укључујући и децу. Петроније Јеличић тога дана је остао без родитеља, супруге и двоје малолетне деце. Сви су убијени и стрељани на кућном прагу. Видоје је имао 10 а његова сестра Драгана само 8 година када су мучени па стрељани у дворишту своје куће. Слична судбина је задесила и села Доњу Лијеску, Влаховиће, Фаљеновиће, Бурсиће, Ћаћице, Земљице, Козар, Клисуру и бројна друга места насељена Србима. У Бурсићима су муслимански војници српске жене и старице везивали па их живе спаљивали у кућама а врисци јадних жена чули су се до суседних села! 

Почевши од априла 1992. па све до краја 1995. на подручју вишеградског рејона зверски је убијено више од шест стотина грађана српске националности, док је на подручју Горњег Подриња убијено 2280 Срба, међу којима и осамдесеторо деце.

КУЛТУРА СЕЋАЊА

Култура сећања на српске жртве вишеградске регије налази се на ниском нивоу, у центру нема званичних комеморација за цивилне жртве нити се у граду може срести било какав меморијал посвећен убијеним цивилима. Међу народом постоје идеје и иницијативе да се одабере један датум у години када би се на Вишеградском мосту обележавало страдање више од шест стотина убијених Срба са подручја Вишеграда и Рогатице. Такође, постоји идеја да се у центру Вишеграду на један дан (12. априла или 4. маја) обележава страдање свих 2280 Срба са подручја Горњег Подриња, када би народ у великом броју паљењем свећа, јавним говорима и полагањем цвећа одао почаст свим убијенима, инсистирајући на процесуирању починилаца. Требало би у центру града поставити спомен плоче, једну у част Ранка Баранца као прве жртве агресије, а другу у знак сећања на породици Јеличић чија окрутна смрт постаде симбол страдања вишеградских Срба и чије страдање можда и најбоље осликава све намере агресорске освајачке политике из Сарајева. Међутим, све ове идеје још увек нису заживеле али зато апелујем на борачку организацију и удружења, као и на општинске власти да размисле, те усвоје ове добронамерне сугестије те да у скоријој будућности обележавања и присећања постану део традиције.

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 12.01.2022.


Најновије