РАТКОВИЋИ КОД СРЕБРЕНИЦЕ: ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД МАСАКРА НАД СРПСКИМ ЦИВИЛИМА

Прошло је 30 година од стравичног и некажњеног злочина муслиманске војске у селу Ратковићи код Сребренице. У том нападу је свирепо убијено 24-оро мештана српске националности а село је спаљено до темеља.

ЖРТВЕ МАСАКРА: Живан и Зора Продановић (доле лево); Радосава Ђурић и Десанка Павловић (горе десно)
ЖРТВЕ МАСАКРА: Живан и Зора Продановић (доле лево); Радосава Ђурић и Десанка Павловић (горе десно)

Муслимански војници, припадници тзв. Армије БиХ из Сребренице извршили су 21. јуна 1992. страховит напад на српско село Ратковићи где су починили тежак ратни злочин против цивилног становништва. Убијена су 24 мештана, махом жена и стараца чија је једина кривица била њихова српска националност. Према подацима невладиних организација, сви убијени су били цивили који су масакрирани у својим кућама.

Према попису из 1991. у Ратковићима је живело 338 становника и сви су били српске националности. Све жртве су убијене клањем и мучењем. Жене су злостављане, пребијане и малтретиране након чега су мучки побијене. О каквим повредама се ради сведочи и чињеница да је сам процес идентификације трајао сатима. Напад на ово чисто српско село представља чист акт агресије на српско становништво и јасно сведочи о геноцидним намерама муслиманских екстремиста на челу са Насером Орићем.

О догађајима у зору 21. јуна 1992. када су Бошњаци из сусједних Познановића упали у његове Ратковиће за Дојче Веле је говорио Божо Павловић: „Мог оца Милована убили су на кућном прагу, Душанку Станојевић су силовали пријетећи да ће јој убити дијете у колијевци. И убили су јој тог сина, а њу живу запалили. У својој кући спаљен је и Љубиша Гајић, а убијене су Радосава Ђурић, Десанка Павловић, Борка Марковић, Зора Продановић и њезин синовац Живан. Укупно 24 мјештана тог села."

Муслимани из суседног села Познановићи су на самом почетку рата обећали мештанима Ратковића да ће их чувати и штитити и бранити ако буде било сукоба...међутим, није било тако! Они ретки који су имали ту срећу да преживе су испричали како је у нападу учествовао велики број муслимана из Познановића, истих оних који су на почетку рата обећавали помоћ и заштиту. Није им било довољно то што су поубијали недужне цивиле, већ су и опљачкали своје дојучерашње комшије...у нападу је учествовао и велики број муслиманских цивила: жена и малолетника који су пљачкали имовину побијених Срба, палили куће, уништавали културна добра..

Муслимански војници су злостављали старицу Десанку Станојевић (72) да би је потом живу запалили у њеној породичној кући. На кућном прагу стрељани су и мучки убијени домаћица Радослава Ђурић (62), Видоје Ранкић (65), Обрен Богићевић (61), Винка Максимовић (66), Цвијета Милановић (73), Новка Павловић (53), Зора Продановић (81), Милован Павловић (73), Милан Јаковљевић (73) и многи други цивили.  

Фотографије  Добриле Продановић, која у рукама држи лобању свог мучки убијеног сина Живана, обишла је свет и објављена је у многим домаћим и страним медијима. Младог Живана најпре су заробили муслимански војници под командом Насера Орића, који су га дуго и окрутно мучили, злостављали и тукли да би га на крају брутално убили. Добрила је свог сина препознала по зубима а о својој трагедији је сведочила и у филму "Злочин без казне - Страдање Срба у Средњем Подрињу" који је рађен у продукцији РТС-а. Њени јауци, њене мајчинске сузе и неверица урезали су се у сећање свих људи широм бивше Југославије и нема онога ко није заплакао или се макар потресао слушајући и гледајући ове тешке сцене. Ова храбра сребреничка мајка је постала симбол српске патње током рата у Босни и Херцеговини. Њен син Живан Продановић је убијен као цивил на свом кућном прагу 21. јуна 1992. и то након заробљавања и страховитих торура и мучења. Убијен је приликом напада муслиманских војника из Сребренице на српско село Ратковићи, такође у општини Сребреница. Живанови посмртни остаци, тачније само лобања, пршљен, три ребра и лева лопатица су пронађени у оближној масовној гробници. Хицима из ваздушне пушке убио га је Изет Арифовић, војник 28. дивизије тзв. Армије БиХ. Изет је пред судом БиХ осуђен на 10 година робије за овај ратни злочин а преминуо је 4. фебруара 2019. у тешким мукама. Преминуо је не одслуживши казну до краја али је свакако остао и остаће упамћен само и искључиво као осуђени ратни злочинац. 

Једини циљ напада на Ратковиће је било убијање цивилног становништва, о чему су се припадници тзв. Армије БиХ јавно и у више наврата хвалили. Добрину Продановић је напад муслиманских екстремиста дочекао пред кућом. Метак ју је погодио у руку али је ова храбра, честита жена ипак успела да побегне и спаси живу главу. "Бјежала сам преко њива, преко њива и до Мандовића смо стигли...тамо сам срела моје комшије и свих сам питала: "Јесте ли видјели мог Живана, јел неко видјео мог Живана?" - али одговора није било.....

Упркос бројним злочинима које су муслиманске снаге чиниле, Добрина је ипак чврсто веровала да је њен син жив и негде заробљен. Надала се мајка да ће опет загрлити своје дете. Свакодневно се молила и очекивала да угледа свог Живана на вратима. Дани и ноћи били су испуњени молитвама и надом...Ипак, ове пусте жеље заувек су угашене у мају наредне године када је пронађено неколико гробница са посмртним остацима убијених Срба. Идентификација се обављала у селу Факовићи у општини Братунац (село које ће такође страдати за четири месеца). - Ја сам мог сина познала по зубу, он је три, четири пута правио пломбу на том месту и тако сам га познала. И познала сам његово одјело, ето тако.."- испричала је мајка Добрина. - Узела сам његову лобању у шаке и цвилела све док глас нисам изгубила, а очи ми побелеле. Пресудили су ми тог дана, ја сам у гробу већ 23 године - рекла је Добрина у изјави за медије 2016. године. Ова храбра жена је преминула прошле године.

О масакру у Ратковићима сведочио је Зарија Продановић чију супругу Зору су масакрирале муслиманске снаге:

Тог јунског дана нападнуто је моје село Ратковићи. Напале су га комшије муслимани. Препознао сам Мартић Бехаију и Османовић Андрију. Рањен сам успео да се дочепам шуме где сам остао неко време сакривен. Страшан злочин су починили над мојим селом. Убили су ми жену, моју домаћицу Продановић Зору. Гледао сам како села горе, гледао сам како моја кућа гори. Тако рањен препешачио сам 10км до Факовића одакле су ме пребацили до Бајине Баште, а одатле за Ужице, па за Београд. Када су ми лекари прегледали руку која је била рањена запрепастили су се јер је рука била пуна црва. Највише окривљујем муслиманске фамилије: Поздановиће, Медиће, Подкорјенце, Мартиће, Османовиће...Убијене мештане међу којима је била и моја жена сахранили су наши војници, али нису имали много времена па су их сахранили плитко. Мислим да су животиње разнеле лешеве. 

О масакру у Ратковићима сведочила је и Драгина Стевић:

До 28. 06. 1992. године живјела сам у селу Ратковићи, општина Сребреница, када сам због великог притиска морала да пребјегнем са једном групом мјештана у Србију. Са собом сам повела и своје двоје дјеце, сина од 15,5 год. и ћерку од 7 година. Мој муж је остао да брани село. Од моје ближе породице погинули су ми (убијени) три рођена стрица, двије сестре од стричева и њихови мужеви. Од фамилије мога мужа убијена је стрина. Како од дана доласка у избјеглиштво немам контакта са остатком фамилије не могу реци да ли има затворених у логорима.... Остала сам без игдје ичега. Тамо сам имала кућу са економским зградама, 4 говеда, 5ком. свиња и прилицан број зивине. У овом тренутку не знам да ли је од тога ста у животу, једино знам да је кућа до темеља спаљена заједно са економским зградама.

Сведок злочина Обрен Павловић изјавио је следеће:

Живио сам у Црквинама, опстина Братунац, а у близини је било муслиманских села и то Поздановићи, Михољевине и Осмаче. У ствари, моје Црквине су биле окружене са наведеним муслиманским селима, док је моје село чисто српско. Раније ни ја ни моје комшије нисмо имали проблема са муслиманима, а пред сам рат 1992. г. обећавали су нам да нам се ништа не смије догодити, те да смо сигурни што се њих тиче. Али ето како су нам тврдили када су 1992. муслимани упали у наше село и знам да су тада, мада ја нисам био у селу, отјерали мога рођака Павловић Борисава и његову супругу Десанку, обоје стари око 50 година, па су на периферији села пуцали у Борисава који је рањен пао ту и остао, нису га "докусурили" јер су мислили да је мртав. Супругу Десанку су му ту убили, а Борисав када је досао себи, а муслимани - убице отишли, Борисав је сишао у село Подкорјен гдје је срео неколико муслимана којима се пожалио, па су они отишли у Црквине, нашли Десанку и сахранили. Муслимани су тај дан после подне запалили наше село Црквине. Ја се тај дан нисам налазио у Црквинама већ у селу Ратковићи, јер сам се био склонио, бојећи се муслимана, а кришом сам одлазио и стоку хранио, јер шталу ми нису били запалили у Црквинама. Одмах сам схватио да је на наше подруцје стигло више муслимана, тј. њихове војске, а која је из других мјеста. У недјељу 21.6.1992. г. око 03.00 цасова спавао сам у Ратковићима у кући мога пријатеља Милоша Станојевића кад се зачула пуцњава. Мој зет Миленко Станојевиц из Ратковића ме је позвао ријечима: "Устај дједе." Скочио сам, а пушчана зрна су тукла по вратима и прозорима, срећа нисам погођен. Била је магла. Пуцњава је била од Полимаца и др. правца - не можеш се оријентисати, али видим да су Ратковићи нападнути. Док су се муслимани приближавали селу, са свих страна пуцајући из пушака, ја сам се налазио испред Миркове куће. Наишао је Божо говорећи ми: "Бјежи Обрене, готово је село, ено моја кућа гори." И заиста је убрзо село почело да гори и то Зарина кућа, а затим Милованова и Средојева - сви из Ратковића.Овом приликом муслимани су при упаду у Ратковиће убили Зарину жену Зору, затим Милована Павловића, Раденка и његову мајку Десанку Станојевић. 

Овом приликом муслимани су напали и Полимце, Калудру, Дворишта, Дучиће и Рачиће. Знам да су преклани и Никола Станојевић из Ратковица, Живан Продановић, Зарин братић из Ратковића. Знам да је тада од стране муслимана убијен Видоје Ранкић из Полимаца и његова браћа Ранко и Милутин, све старији људи и цивили. Николина жена је рањена, а мислим да се зове Раденка, а и Петрова жена. И Божо је рањен. И у другим селима је било убијених Срба тај дан, али ја те људе не знам. Ја сам се спасио бјежањем у правцу села Врањешевићи. Бјежећи са пола пута смо видјели да наше куће горе - запаљене су биле. У нападу на Ратковиће препознао сам Мехмеда званог "Кадић", мајка му је Када из Дедића, општина Сребреница и Османовић Хајрудина из села Подкорјен - Сребреница."

Ова наведена сведочанства преживелих жртава су иначе објављена у књизи "Хроника нашег гробља" нашег истакнутог историчара  Миливоја Иванишевића.

За злочине у Ратковићима су осуђени само Изет Арифовић на 10 година, и то због убиства двојице цивила у Сребреници који су заробљени 12. јула 1992. године у оближњем месту Залазје, као и због тога што је  21. јуна 1992. у месту Ратковићи убио цивила Живана Продановића. Суад Смајловић је осуђен на годину и два месеца због тога што је пуцањем у тела мртвих извршио њихово скрнављење, али је ослобођен кривице да је учествовао у убиствима.

Током муслиманске агресије (1992-1995) на подручју сребреничке регије је убијено 3267 грађана српске националности, међу којима и 72-оје деце.

Извор: Миливоје Иванишевић - Хроника нашег гробља 

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 21.06.2022.


Најновије