САНСКИ МОСТ: ГОДИШЊИЦА МАСАКРА НАД СРБИМА - ЖРТВЕ ИМАЛЕ ОД 9 ДО 95 ГОДИНА!

октобар 10, 2021
Данас се навршава 26 тужних година од како су почињени стравични злочини над српским народом у долини Сане. У прогону и убијању српских цивила учествовале су пешадијске јединице 5. и 7. корпуса тзв. Армије БиХ, под командом Атифа Дудаковића и Мехмеда Алагића. Тог 10. октобра 1995. више десетина хиљада Срба је протерано из својих домова а само у Санском Мосту убијено је 244 Срба, махом цивила, жена и старијих особа. Многи од њих се и данас воде као нестали и са правом се може рећи како је Сански Мост град са највећим бројем несталих. Најмлађа жртва геноцида је имала 9 а најстарија 95 година.

Сански Мост - Фото: istinapravda1000.blogspot.com
Сански Мост - Фото: istinapravda1000.blogspot.com

Масакр у Санском Мосту представља један од најмасовнијих злочина над српским становништвом током последњег рата. Овде је током муслиманске агресије и терора убијено преко 600 Срба, од чега је само на данашњи дан убијено и нестало 244 људи.

Према подацима Оперативног тима Републике Српске за тражење несталих лица, у Санском Мосту су пронађене 63 масовне и појединачне гробнице где су закопана тела српских цивила који су убијени у периоду од од 1992 до 1995. године. Последња масовна гробница са телима седморо цивила пронађена је у децембру прошле године а процес идентификације још увек траје. Ова цифра наравно није коначна а препотставља се да је број гробница и до три пута већи будући да се многи Срби и данас воде као нестали. 
Први злочини над српским цивилима у овом крају су почињени још у пролеће 1992. године када је убијено 70 војника и цивила српске националности. Муслимански екстремисти су 1995. спалили и разорили више од 30 српских села и засеока у општини Сански Мост, порушене су или оштећене све православне цркве а девастирана су и сва православна гробља. 

Тужилаштво БиХ је подигло оптужницу против Атифа Дудаковића и још команданата и припадника 5. корпуса тзв. Армије БиХ, оптужених за злочине против човечности, који обухватају убиства више од 300 Срба, прогоне и злостављања цивила и ратних заробљеника, као и уништења 38 православних храмова и верских објеката. Најмасовнији злочини над цивилним становништвом су почињени 10. октобра 1995. када су војници предвођени Атифом Дудаковићем напали Сански Мост и околна српска села и започели са убијањем свега што се кретало. 
Најбројније жртве су били стари, болесни и немоћни цивили који нису били у стању да напусте своја огњишта а убијено је и неколико деце. 

Једна од највећих масовних гробница јесте она у насељу Шушњари / Крухари где је извршена есхумација посмртних остака 75 тела. У њој су покопана (боље речено побацана) тела убијених српских цивила - жена, стараца и деце. Најмлађа жртва која је есхумирана у овој гробници био је Игор Марјановић који је имао само 13 година. Њега су на свиреп начин убили муслимански војници док је покушавао са породицом да пребегне из Санског Моста. Поред њега пронађени су и посмртни остаци Јована Папрића, дечака од 15 година који је масакриран од Дудаковићевих кољача. Немилосрдни муслимански војници нису имали милости чак ни према Бобани Зорић која је имала непуних 9 година када је свирепо убијена у свом граду.

Тода Дошеновић убијен је са својим петнаестогодшњим сином Младеном 10. октобра 1995. док су покушавали да пређу на територију под српском контролом. У самом граду и околним муслиманским селима је формирано чак седам логора где су вршена силовања, мучења и стравичне ликвидације заробљених српских цивила. 

Џелати су углавном познавали своје жртве, често су то биле њихове комшије са којима испијали кафе и дружили се пре рата. Ипак, право лице показали су деведесетих када су добили оружје у руке и када је национална и верска припадност одлучивала о животу Сањана. Убијено је преко стотину жена. Реч је углавном о старим и болесним женама које се нису могле евакуисати на време. Неке од жртава су и Аврамовић Драгица – стара 90 година, Билбија Милева – стара 81-годину, Тодоровић Илинка – стара 91 годину, Анђа Вукојевић – стара 83 године, Врућинић Милка – стара 76 година, Инђић Милка – стара 90 година, Мара Каиш – стара 81 годину, Даница Драгуљица – стара 92 године, Боројевић Анђа – стара 74 године.

У овом страшном покољу убијена је и тешко покретна старица Сава Мандић (78), иначе мајка истакнутог и прослављеног сликара Пере Мандића. Окрутно су убијени и супружници Ђуро (72) и Стојанка Ђурђевић (70) који су остали у својој кући верујући да им злочинци неће наудити. Њихова деца - и син и ћерка били су у брачној заједници са припадницима бошњачке националности, међутим, ни та чињеница није их спасила зле судбине. 

Војска Алије Изетбеговића је током окупације Санског Моста ликвидирала и најмање двадесеторо бошњачких цивила као и четворо Хрвата. Реч је углавном о старијим особама убијеним или током гранатирања града или приликом упада разуларених алијиних екстремиста који су убијали сваког на кога би наишли не питајући притом ни за име ни за и националност. Тако је у масовној гробници заједно са српским цивилима ексхумирано и тело бошњачког младића Бакира Шабића.  

На подручју Санског Моста формирано је десетак логора где су вршена масовна силовања српских жена и девојака, затим мучења, злостављања и сурове ликвидације заробљених српских цивила.

ИСПОВЕСТ СРПКИЊЕ СИЛОВАНЕ У САНСКОМ МОСТУ

Жена из Санског Моста, која је преживела злодела која су починили припадници Петог корпуса такозване Армије БиХ, испричала је у свом сведочењу да су 10. и 11. октобра 1995. године сви Срби који су остали у граду ухапшени и одведени у гаражу бившег СУП и зграду иза кино-сале. – Приликом напада муслиманске војске, због дејства муслиманске артиљерије побјегла сам у подрум заједно са комшијама. Муслиманска војска је град заузела 11. октобра и хапсила је редом све Србе који су остали. Тада су одвели и мене у гаражу бившег СУП у којој је већ било око четрдесетак ухапшених Срба – испричала је жена чији је идентитет познат Срни, а који неће бити објављен с обзиром на то да је поступак за злочине почињене у западнокрајишким општинама у току. У сведочењу, које је у поседу Срне, сведок је навела да су у просторији заједно били мушкарци и жене, те да су све били старији људи.

– Муслимански војници су у вечерњим часовима упадали у ту просторију, псовали нам српску и четничку мајку и појединачно изводили ухапшене у другу просторију из које су допирали крици и јауци. Послије извјесног времена, враћали су једно по једно. Сви су били претучени, крвави, модри, са видним отеклинама, а жене силоване – истиче се у свједочењу. У потресном сведочењу жена је навела да су 11. октобра 1995. године у вечерењим часовима муслимански војници њу одвели у тоалет у згради СУП и наредили јој да легне на плочице и да се скине.

– Уперили су цијеви од оружја у мене. Тек тада сам схватила да ће и мене силовати. Бранила сам се колико сам била у могућности. Један од муслиманским војника ударио ме неким предметом у лијеву руку и поломио је, тако да са поломљеном руком нисам више могла да пружам отпор и он ме силовао. Послије њега силовала су ме још двојица муслиманских војника, који су ме претходно изударали песницама, псујући ми српску и четничку мајку и пријетећи да ће ме заклати ако будем пружала отпор – истиче се у сведочењу. Она је додала да су након десет дана проведених као заробљеници у гаражи, пребачени у зграду иза кино-сале у Санском Мосту. Тамо је било већ око 70 заробљених Срба. За време боравка у тој сали, муслимански војници су повремено одводили неке од заробљених и након премлаћивања поново их враћали. – Једно вече су и мене извели. Поново је требало да ме силују, али војник је био у алкохолисаном стању па није могао да изврши тај акт. Муслимански војници су нам свако вече псовали српски и четнику мајку, пријетили да ће нас све поклати и понижавали нас на разне начине -испричала је ова жена. Она је додала да је усљед премлаћивања два-три дана прије размјене подлегао Бошко Дошеновић, који је имао око 70 година. – Њега су мучки испребијали, да је по повратку у просторију у којој смо били смјештени након враћег времена умро. Његово тијело су однијели на мени непознату локацију – рекла је сведок. Заробљени Срби остали су тој згради иза кино-сале до 27. јануара 1996. године када су одведени на размену у Копривну. Према њеним речима, током боравка у заробљеништву сазнала је да је један број Срба из Санског Моста био затворен у великој Незировића кући и згради “Металорада”.

– Шта је било са тим Србима, не знам сигурно, осим што сам чула да су сви ликвидирани, а муслимански војници су говорили да су сви Срби који су пронађени у склоништу Робне куће у Санском Мосту побијени на лицу мјеста – навела је жена у овом потресном сведочењу, истичући да се труди да све то заборави, али да се сваког дана присећа тих мучних дешавања који јој, како је навела, изазивају, страшно психичко оптерећење.

Бошњаци 10. октобар прослављају као дан ослобођења града, иако се зна да је тог дана убијено на стотине цивила и у Санском Мосту али и Мркоњић Граду, Кључу и осталим општинама. Док се цивилизовани свет сећа жртава и трагичног догађаја из блиске нам прошлост, бошњачки национални корпус једну од најсрамнијих страница своје историје представља као некакву победу и успех. Поносни на силовања, убијања деце и непокретних стараца Бошњаци ће и овај 10. октобар прославити уз песму и весеље. 
Да ли неко нормалан заиста може помислити да се силовањем жена или убијањем деце нешто бранило или ослобађало?!

Да имају душе и образа, признали би где су масовне гробнице да деца сахране родитеље, да мајке укопају кости нестале деце, да се браћа опросте од сестара како доликује. Овај дан свакако треба прогласити даном жалости у знак сећања на невине жртве. У Оштрој Луци је отворена спомен соба где су постављене фотографије погинулих бораца ВРС али не и цивилних жртава мучки убијених током окупације града од стране џихадиста.

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 29.12.2021.


Најновије