СЕЋАЊЕ НА КРВАВИ МАЈ У БРАТУНЦУ И СРЕБРЕНИЦИ: УБИЈЕНО ПРЕКО 200 СРБА

Муслиманске снаге су у периоду од 1992. до 1993. на подручју сребреничке регије убиле 3267 Срба, међу којима и 72-оје деце. Само у мају месецу 1992. убијено је преко две стотине Срба, опустошено је неколико српских села а десетине хиљада људи је насилно прогнано из својих домова. Иако бошњачка јавност само и искључиво инсистира на јулу 1995. и самом крају рата, неопходно је рећи да су управо у априлу и мају 1992. почињени монструозни злочини над Србима као резултат геноцидне идеје о стварању "чисте муслиманске државе".

Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com
Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com

Прва жртва у средњем Подрињу био је пензионер Ранко Баранац, стар 62 године, који је брутално убијен још 12. фебруара 1992. у својој породичној кући у селу Бијела. Убио га је муслимански екстремиста и то само зато што је несрећни човек био Србин по националности, а православац по вероисповести. Тада још званично није ни почео рат! 

Након овог монструозног злочина, започиње систематска и организована кампања насилног прогона српског становништва из Подриња, најпре са подручја са подручја Фоче, Зворника, Вишеграда а потом и других општина на самој граници са Србијом. На десетине хиљада Срба напушта своје домове, муслимани пале српске куће и почиње рат. У Бијељни 1. априла 1992. муслимански екстремисти убијају Ристу Стевановића, а у Зворнику је прва жртва био Раде Радовић убијен 9. априла 1992. године. Дан касније је у граду убијен Србин Мико Станојевић. Читав април је обележен крвавим нападима на српска села па и сам град. Талас несреће убрзо стиже и до Братунца и Сребренице.

У Сребреници је прва жртва био Љубо Стјепановић, младић српске националности који је мучки убијен 20. априла 1992. док се враћао кући. Злочин су починили муслимани из села Поточари, злогласног војног упоришта које је већ тада било добро наоружано и спремно за рат.  Са јасним циљем Насер Орић је, пред почетак рата, у родном му селу, формирао пункт Станице јавне безбедности Сребреница. Након убиства још два припадника регуларне ЈНА у априлу 1992-е сребренички Срби схватају какво зло им се спрема. 

Масовни злочини добијају свој пуни карактер у мају 1992. године. Читав месец био је обележен масовним ликвидацијама и језивим злочинима над српским цивилним становништвом. Са људским жртавама, у пепелу и праху нестајале су и куће, православне цркве, културни и друштвени објекти, све оно што су Срби вековима градили.

Већ тада Сребреница је била потпуно очишћена од српског становништва. У граду је остало само петнаестак цивила, од којих је рат преживела само једна сенилна старица док су сви остали побијени а тела многих још увек нису пронађена.

Прво спаљено село у Подрињу била је Гниона, српско село у општини Сребреница. До краја рата у МЗ Гостиљ, којој припада и Гниона,  убијено је 36-оро цивила, а први напад догодио се на Ђурђевдан - 6. маја 1992. када су снаге Насера Орића спалиле село. Село је до темеља запаљено, цивили су побијени а неки су и живи изгорели а сва имовина Срба је опљачкана или уништена. У мучком нападу муслиманских снага из Сребренице у Гостиљу је 6. маја 1992. године заклан Милован Грујичић. Радојко Милошевић, болешљиви и полуслепи старац, изгорео је у својој кући док је славио Ђурђевдан. Масакриран је и цивил Лазар Симић (56), гост на слави. Целокупно српско становништво је тога дана протерано. Истовремено, група муслиманских војника је извршила напад на српске куће у селу Бљечева (Братунац) приликом чега су масакрирани старци Косана Зекић (64), Гојко Јовановић (75), домаћин Милан Зекић (38)...у злочину су се највише истицале комшије из суседних села, нарочито Глогове и Поточара. 

Напад на ово село догодио се око 18:30 часова, а о овом догађају сведочио је Марко Слијепчевић из овог села. - Поменутог дана на Ђурђевдан, око 17:15, зачуо се глас са мегафона са Равне Њиве изнад Гнионе и следила је сљедећа порука: „Слушајте ме добро Гниончани, ово вам поручује Насер. До пола 6 да сви предате оружје код Перине куће и гарантујем вам да вам ништа неће бити. Ако то не урадите, нећете побјећи јер сте опкољени и бићете поубијани“. Пошто се тај дан у Гниони славило у неколико кућа, народ је одмах скочио и почео бјежати према Солоћуши. Нико ништа није узео сем што се нашло у рукама и на себи. Остало је све па чак и упаљене свеће на столовима оних који су славили. Зачули су се рафали са свих околних брда. Сви су јурили низ потоке заклањајући се иза камења и букава“, наводи се у књизи “Хроника нашег гробља”. 

- Зекић Косану и њеног сина Зекић Милана из Бљечеве убио је Салих Омеровић, син Хакијин из Глогове, заједно са Бабајић Сабријом. О томе је Салих Омеровић причао јавно у селу Пале свакоме, а мислим да је са њима учествовао и Аљо Хусеиновић, син Ибрин са Будака, јер је том приликом рањен Гојко Јовановић из Бљецеве, те се о томе хвалио да је ранио Гојка и Сабрија Бабајић и Аљо Хусеиновић. А Аљо да је запалио викендицу Бране милиционера, односно Бране Јовановића из Братунца." - стоји у изјави Нурифа Мемишевића, поштеног Бошњака који се залагао за мир и суживот оштро се противећи политици злочина. Његова изјава је такође објављена у књизи "Хроника нашег гробља". - У селу Бљечева са засеоцима Мекотама и Чизмићима формирана је јача војна јединица. Припадници те јединице су заједно са јединицом из Глогове, коју води Ејуб Голић из Глогове, учествовали у свим нападима, паљевини српских села Загони, Пајићи, Хранча, Јежестица, Магашићи, Кравица цијела, а побили су и доста народа српског. - стоји у Нурифовој изјави.

Већ наредног дана 7. маја 1992. почињен је масакр у месту Зелени Јадар када је побијено доста српских цивила, међу којима је било и жена. Муслимански злочинци из Глогове тих мајских дана убили су Љубинки Симић два сина, док је трећи убијен нешто касније. Убијени су на свом кућном прагу, криви само зато што су Срби. Сва тројица су били грађевинци. За почетак рата многи Срби криве комшије из суседних муслиманских села. - Да ће нас напасти прве комшије, то нисмо могли ни сањати. Док смо ми радили у пољима и по баштама, они су се увелико спремали за рат и наоружавали. Колико су пута муслимани из села Глогове и Чизмића били код нас у кућама, јели и пили, да би нас тако издали. Пуцати по цивилима, полицији...велико зло направише тог маја 1992. и то не можемо заборавити - стоји у изјави Србина из села Селишта, у општини Братунац које је међу првима искусило страхоте рата. 

 

У МАЈУ 1992. ФОРМИРАНИ ПРВИ ЛОГОРИ ЗА СРБЕ

 

Већ почетком маја 1992. у Сребреници и братуначким селима насељеним муслиманима формирају се први логори за Србе. Међу најзлогласнијим је онај у селу Поточари. Овде су припадници 28. дивизије тзв. Армије БиХ починили неке од најстравичнијих злочина, а кроз логор је прошао велики број жена, стараца и деце. На подручју сребреничке регије регистровано је 29 логора и заточеничких објеката, где су мучени, злостављани и убијани српски цивили и заробљеници. Кроз логор је прошло између шездесет и стотину цивила, а процењује се да су у пролеће и лето 1992. године у Поточарима убијена најмање 22 српска цивила. Тај број није коначан, будући да до данас нису пронађени посмртни остаци многих цивила и затвореника. Најпре су муслиманске снаге поробиле мештане српског села Чумавићи а потом их заточили у логор "Пилићарник". Свих 35 мештана (укључујући трудницу, петоро деце и неколико жена и стараца) овог малог села одведено је у логор "Пилићарник", где су били изложени психо-физичкој тортури, те дању и ноћу премлаћивани, мучени и злостављани. Према изјави Родољуба Ђукановића, тадашњег начелника општине Братунац, за медије ТВНС, коју су забележиле и камере, медицинске службе су у разговору с размењеним притвореницима утврдиле да су најмање две млађе Српкиње силоване за време њиховог боравка у овом логору. Жртве су претрпеле брутално злостављање и мучење.

Радинка Вујадиновић  из села Чумавићи једна је од преживелих логорашица из Поточара, али и једна од бројних жртава најбруталнијег прогона Срба на подручју Сребренице у последњем рату. Почетком рата, она је са породицом преживела стравичне тортуре у злогласном бошњачком логору "Пилићарник",  а муслимански екстремисти убили су јој оца, два брата и сестру. - Лично ми је Насер запретио да ће ми прво преклати најмлађе, онда старије дете, а затим мужа, па свекрву и свекра. У таквим тренуцима не размишљате више о себи. Рекао је "Не играј се." Дао ми је коверту и од тада сам, следећа три дана, по три пута дневно пешке ишла од Доњих Поточара до Жутог моста код Братунца и размењивала коверте са официрима наше војске - испричала је Раденка у интервјуу за Вести онлине. Ништа боље нису прошли ни њен старији син, ни супруг Радомир коме су гасили цигарете по целом телу, али ни младић Рајко Вујадиновић кога су не само крвнички тукли, већ му је један од најближих Орићевих сарадника, Хајро Бешић, ставио главу на пањ и замахивао секиром.

Зграда Основног суда у Сребреници током рата је служила као логор где су затварани, злостављани, силовани, пребијани и убијани српски цивили. Овај логор, формиран почетком маја 1992. међу Сребреничанима је познат и као "Сребренички Аушвиц" а управо због стравичних тортура и убистава која су тамо вршена. Кроз овај логор је прошло најмање 120 цивила, од тек рођених беба до старица од 90 година а многи цивили су управо ту и окончали своје животе. У логору су вршена масовна силовања, страховита злостављања и сурова убиства заробљених српских цивила. 

 

СТАРЦИ ЖИВИ ЗАПАЉЕНИ ПО КУЋАМА

 

Један од најмонструознијих злочина почињен је 15. маја 1992. када су муслиманске снаге под командом Насера Орића извршиле напад на неколико српских села Међе, Виогор, Осредак, Карно и том приликом поубијали двадесеторо цивила, махом стараца. Неки су попут непокретне Стоје Васић (84), непокретног Секуле Ристановића (86), непокретног Милоша Зекића (80), Драге Јовановића (64), мучени па живи запаљени у својим кућама. Старац Војислав Ђурић (73) и његов син Новак (47), иначе глувонема и ментално заостала особа, побијени су монструозан начин док је у засеоку Карно зверски убијена домаћица Петрија Андрић (60) и то хладним оружјем, ножем или мачетом. Мехољићеви и Бектићеви војници неколико дана касније запалили су и Радошевиће, а том приликом у свој кући убијен је и запаљен старац Алекса Перић док је у Ораховици  убијен слобовиди старац Радојко Петровић. 

 

УБИЈАНИ, МУЧЕНИ СТРЕЉАНИ

 

У нападима муслимана на српско село Баљковица живот је изгубило 39 мештана, највише кобног 9. маја 1992. када читав свет прославља Дан победе над фашизмом. Тада је на безуман и врло окрутан начин убијен је велики број цивила. Домаћица Миленка Митровић страдала је одмах након што су је муслиманске снаге протерале са родног огњишта. Припадници диверзантско-терористичких јединица "Зелене Беретке" и "Патриотске Лиге" убили су све што су тамо затекли, педесет пет кућа је до темеља спаљено, сва имовина и драгоцености су опљачкани. "Жену Стојанку Грујић (56) су ми ухватили пред кућом, увели је у кућу њих седморица, те су је тукли, мучили, силовали...изболи су је ножем и повели према ријеци. Ту су дотукли ватреним оружјем, са три метка испод груди, а нога јој је била пресјечена" - наводи се у исповести Уроша Грујића, Стојанкиног супруга и мештанина Баљковице, објављеној у "Црној књизи" Мирослава Тохоља.  На кућном прагу су мучки убијена и три брата Драгомир (30), Радисав (28) и Бранислав Митровић (24) као и њихов комшија Божидар Никић. Њих су муслимански екстремисти заробили као цивиле и одвели у шуму. Након четири дана, њихова унакажена тела су пронађена на Парлогу. Драгомира су усмртили клањем, претходно су му сломили десну руку и ногу, неколико ребара и вилицу. Након страховитих тортура је заклан. Радисаву су смолили ногу, секли прсте у зглобовима, и убивши га тупим предметом, просули су му мозак. Најмлађем Браниславу су одсекли нос, уши, извадили бубрег и проболи га ножем све до срца. Истог дана нападнуто је и село Јегинов луг где је побијено петнаест српских стараца.

Страховит злочин над српским цивилима се догодио у рано пролеће 1992. када су припадници  Армије БиХ, регрутовани са подручја Власенице, Церске и Коњевић Поља масакрирали осам а тешко ранили троје српских цивила, недалеко од села Жутица. Мићо Лазаревић је имао свега 17 година када је убијен. Најстарији међу њима је имао 72 година. Домаћице Миљана Обрадовић (54) и Обренија Илић (34) лишене су живота на врло окрутан и безуман начин. Неки цивили су мучени а некима је одмах пуцано у потиљак. Напад и стрељање су са тешким повредама преживела само три путника. Међу преживелима је био и Драган Обрадовић из Милића који је имао 15 година када се десио напад у Жутици. Успео је, стицајем околности, да побегне, али слике ужаса још увек су итекако живе, испричао је својевремено новинарима. За становнике Милића, Власенице и читавог Подриња 16. мај 1992. заувек ће остати упамћен као трагични датум када су животи многих људи из корена промењени. Тог дана седморо живота је окрутно угашено - четворо у Милићима, троје у Братунцу. У Милићима код Власенице убијени су младићи Драган Бркић (29), Драго Витић (34), Љубинко Јовић (32) и  Драган Шалипуревић, од непуних двадесет година. Побијени су на најокрутнији начин у најбољим година - ведри, млади, пуни живота. А криви само зато што су Срби. Били су запослени у руднику "Боксит" у Милићима. Монструозни злочин починиле су комшије муслимани из околних села у Милићима. Истог дана на подручју Братунца убијени су Стојан Поповић (25), Небојша Вучетић (19), те домаћин Војислав Симић (51).

На регионалној саобраћајници између Братунца и раскрснице Коњевић Поље где се рачва магистрални пут за Београд и Сарајево, постављене су барикаде и прекинут је саобраћај 29. маја 1992. Приликом деблокаде саобраћајнице и уклањања барикаде на српске полицајце је из заседе коју су поставили муслимани из Хрнчића и околних села отворена жестока ватра из пешадијског наоружања. У нападу муслиманских екстремиста на више локација свирепо је убијено 12 припадника МУП-а и грађана. Најстарији међу убијенима тог дана је био Богољуб Ерић, стар 78 година а међу жртвама су биле и две жене: Весна Крџалић и Драгица Мастикоса. У крвавом нападу почињеном 29. маја 1992. муслимански екстремисти су зверски убили и часног човека и професионалца Милутина Милошевића. - Радио сам обдукцију Милошевића, чије тело смо нашли у Сандићима, надомак Братунца, поред неке воденице у масовној гробници са још 14 до 15 тела", рекао је патолог Зоран Станковић. Он је рекао да су на телу Милошевића пронашли устрелну рану у леђа, при чему је пројектил пиштоља 7,65 милиметара завршио у грудном кошу, као и утиснути прелом лобање у левом слепоочном делу главе.

Станковић је појаснио да то говори да је Милошевић прво био рањен и да је, док је био у неком принудном положају на земљи, неко пришао и ударио га тупим предметом.Он је нагласио да је рањеном Милошевићу, који је био под заштитом свих конвенција, неко пришао, ударио га и разбио му лобању, због чега је и умро.
У мају 1992. су муслимани заробили старог и тешко покретног Ристу Гвозденовића ког су терали да пасе траву и страховито га мучили. Нађен је без главе са одсеченим удовима у једној масовној гробници а током рата је убијено и његово троје деце. Док је помагала српским избеглицама убијена је и Божица Јовић, Српкиња у поодмаклој трудноћи а муслимански војници никада нису процесуирани. 

У зору 25. маја 1992. муслимански војници - припадници тзв. Армије БиХ напали су српска села Дубницу, Врановиће и Младово приликом чега је убијено 40 српских цивила. Најмлађа жртва Дубнице био је дечак Драган Митровић (17) а тог дана злочинци су убили и старца Милорада Марковића који је имао 87 година, Воју Јовановића (1929), Здравка Јовића, Славка Којића (65)....На кућном прагу убијено је троје Ђерића: Јован (80), његова супруга Рајка (74) и њихов син Будимир (33). У својим кућама убијени су и супружници Радо и Радојка Ђурић који су имали по 70 година. Из снајпера је убијен и народни гуслар Јово Илић. Злочинци нису поштедели ни животе Душана Малешевића (65), Крсманије Јанковић (59), Маре Костић (35), Јована Тодоровића, Српка Митровића, старице Стоје (83) и осталих цивила.

 

За ове злочине још увек нико није одговарао!

 

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 03.05.2022.


Најновије