СКЕЛАНИ: УБИСТВА, СИЛОВАЊА И ЗВЕРСКА МУЧЕЊА И ДАЉЕ БЕЗ КАЗНЕ!

У недељу 16. јануара у 12 часова у Скеланима биће служен парастос и одата почаст српским жртвама убијеним у нападу муслиманских снага на ово место током ратних сукоба 16. јануара 1993. године.

Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com
Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com

У тадашњој офанзиви на Скелане мучки је убијено 69 мештана, углавном цивила, жена и деце. На подручју читаве месне заједнице убијено је 305 становника српске националности. Парастос жртвама биће служен код споменика испред скеланске цркве. Након служења парастоса присутни ће положити цвеће и запалити свеће на спомен обележје у Скеланима и другим селима сребреничке општине. Парастос у Калиманићима биће служен у 7:30, а у Ћосићима 10:30 у часова.

Јаке муслиманске снаге из Поточара и Сребренице извршиле су тог 16. јануара 1993. страховит напад на рејон Скелана приликом чега је убијено 69 Срба (50 цивила и 19 бранилаца села). У нападу је убијено петоро а рањено осамнаесторо српске деце. Муслимански војници под командом Насера Орића, су у периоду од априла 1992. до средине 1994. на подручју сребреничке регије убили 3267 лица српске националности, међу којима чак 72-оје деце. Етничко чишћење средњег Подриња од српског становништва започело је још у априлу 1992. а страдања и злочини заустављени су тек у јулу 1995. акцијом "Криваја 95" када је хиљадама протераних Срба напокон омогућено да се врате на своја огњишта. Један од најстрашнијих злочина који је почињен на Балкану али и на тлу савремене Европе свакако јесте масакр у Скеланима код Сребренице.

Скелане су тог хладног, зимског јутра напале јаке муслиманске снаге (око 2.500 војника) из правца Сребренице и злогласног војног упоришта Поточара. Они су уз повике "Аллаху Екбер", "Текбир" и "Кољите жене и децу" кренули у свој крвави пир. У нападу и злочини су учествовале и муслиманске жене као и малолетници који су палили куће, пљачкали имовину и зверствима. Међу жртвама је било осамнаест жена и петоро деце а већи број убијених су била стара и непокретна лица која нису могла побећи. Жртве су у   највећем броју случајева убијене секирама и ножевима, одсецане су им главе и екстремитети, а неколицина је страдала и од снајпера и аутоматског оружја. Најмање осам жена и девојака српске националности је тог дана силовано.

Пуцњава је разбудила становништво које је масовно кренуло да бежи. Сви су трчали само у једном правцу, ка мосту преко Дрине, ка Србији. И онда је из стрељачког оружја и снајпера са оближњег брда почела пуцњава. Највећи број цивила убијен је управо тада, испред самог моста преко Дрине и на њему. Ту је убијена Гордана Секулић, мајка која је бежала са својом децом преко моста. Снајпером је погођена у врат и у леђа. Имала је 33 године у тренутку убиства и преминула пред очима своје деце. Најмлађа жртва скеланског масакра био је четворогодишњи Александар Димитријевић, који је убијен заједно са својим братом Радисавом (12) док су покушавали са мајком Милицом да пребегну у Србију. Када је почела пуцњава, Александар и Радосав су са мајком, старијим братом, комшиницом и њеном децом кренули да беже из Скелана. Најстарији син Димитријевића, који је тада имао 14 година, сео је у аутомобил, у нади да ће тако доћи што пре до Србије. С њим су кренули и остали.

Снајперима је из куће на брду, коју су већ заузеле бошњачке снаге, пуцано на аутомобил који се кретао ка мосту. Малог Александра је метак погодио у главу још док је на задњем седишту био у крилу комшинице. Рашо је погођен у тренутку док је излазио из аутомобила. Онај који је тада пуцао видео је да гађа у децу. Александар је одмах преминуо, а Радосав Димитријевић је хитно превезен на ВМА у Београд, где је после шест месеци умро од последица рањавања. Нико за то није одговарао. Само тог 16. јануара 1993. рањено је 18-оро деце, што јасно говори о намери Орићевих војника. Циљ је био побити целокупно цивилно становништво.
Тог дана је 13-годишњи дечак Цветко Ристић, из оближњег засеока Кушићи, остао без целе породице. На кућном прагу убијени су му отац Новак, мајка Иванка, тетка Миленка (63), малолетна сестра Митра (18) , а 15-годишњи брат Мићо је одведен у Сребреницу. Његово тело ни данас, после 24 године, није пронађено. Нико за убиство фамилије Ристић није одговарао.
- Видео сам оца како се однекуд враћа кући да би нешто узео из ње. Ранили су га, а затим ставили на коњска кола, која су Орићеви војници потом запалили. Отац је умро у најстрашнијим мукама. По подне, када се борба стишала, у подруму, односно на згаришту куће, нашао сам сестру и мајку. Обе су биле масакриране. За Мићу ни до данас нисам сазнао ништа. Знам да су га одвели су га сребренички муслимани! А како бих волео да му кости нађем и да их сахраним поред сестре, мајке и оца. Мићи је било само петнаест година а сестри Митри осамнаест - сведочио је о свом страдању Цветко. У непосредној близини где су му пронађене мајка и сестра, нађен је и леш девојке Миленије Јанковић (29) која се у њиховој кући привремено сакрила а коју су муслиманску војници силовали па масакрирали.
У нападу сребреничких муслимана на Скелане тога дана рањена су деца: Милија Мијатовић (13), Драган Ђурић (17), Дејан Јаковљевић (8), Жељко Јањић (16), Вања Јовановић (3), Љубица Кјањић (16), Анђелко Јањић (12), Мирјана Јањић (15), Даворка Јањић (13), Драган Јањић (7), Славиша Димитријевић (14), Далибор Јањић (16), Љубица Обрадовић (17), Драган Николић (14), Радоје Живановић (17), Иван Николић (11), Јелена Николић (13), Јорданка Јањић (18) и др.  
Бранка Јаковљевић, из засеока Жарковићи, и њен тада деветогодишњи син Дејан имали су „срећу“ да буду „само рањени“.
- Сви смо били у кући и спавали када су нас пробудили пуцњи. Пробудили смо децу и истрчали из куће. Стискајући за руку сина Дејана само сам молила Бога да ми деца остану жива. Неколико метара од куће погодио ме је метак и пала сам. Сестра мог мужа покушавала ми је помоћи, али сам вриснула: ‘Остави ме и спасавај ми децу!’. Послушала ме, а ја сам се откотрљала до оближњег грмља. Видела сам како, мало ниже, пада мој син Дејан. И он је био погођен али су га укућани успели однети. Нисам знала да ли су га убили или је само рањен. Два дана и целу ноћ провела је у шибљу гледајући и слушајући дивљање Орићевих војника, међу којима је било и жена које су палиле и пљачкале српске куће. Слушала сам како псују, прете да ће нас све поклати. Сирота Роса Неђић (50) побегла је испред њих из засеока Двиздовићи и спас потражила код нас у Жарковићима. До дубоко у ноћ слушала сам њене крике и јауке; слушала сам како је муче. Онда је више нисам чула… Била је мртва. Мени је рана крварила, губила сам крв. Нисам више могла да издржим муке и болове, па сам  после два дана почела дозивати комшије Димитријевиће. Срећом муслимани су се повукли и у грмљу ме је пронашао комшија који је чуо моје вапаје“ – присећа се плачући Бранка Јаковљевић која је тог 17. јануара увече сазнала да је дан пре остала без мужа Миленка, оца њихова 3 сина – Новака, Дејана и Данета.

Непокретна старица Даринка Митровић је масакрирана на кућном прагу. Њу је према речима њене ћерке, убио извесни муслиман Дурмо а потом на њеном беживотном телу оставио писмо упућено Даринкином сину и кћери где се хвали својим злочинима. Имала је 71 годину. На кућном прагу су зверски масакрирани и супружници Богдан (66) и Добрина Живановић (70). Муслимански злочинци су без милости лишили живота и немоћне старце - Анђелка Павловића (79) и Видосаву Трифуновић (78) а од задобијених повреда у болници је преминула и Миленка Стевановић, стара 53 године. Масакрирани су и старци Анђа Јањић (66), Филип Живановић (63), Стојан Живановић (69), Саво Максимовић, Илија Милановић (71), Радо Ристић (73), Душанка Милановић (73), Миленко Тодоровић (66), Никола Живановић (71), Радинка Митровић (47), Мирко Ракић (68), Радослава Ковачевић (78), Илинка Благојевић (79), Роса Неђић (50) и многи други. 

Многе жене су тортуре доживеле и у сребреничким логорима где су одведене након заробљавања. Тамо су злостављане, пребијане, шамаране, неке и силоване...тортура нису била поштеђена ни деца. 

Међу убијенима је и Миленка Ристић, старица од 63 године, која је током напада била сама у кући. Жена је силована па масакрирана од стране припадника муслиманске војске а њено тело су пронашле Миленкине ћерке и то испред куће која је изгорела. Драгиња Ранковић је данас са медијима поделила своју трагичну исповест о свирепом убиству мајке: "Моју мајку су муслимани из Сребренице тог 16. јануара 1993. ухватили па силовали. Одсекли су јој полни орган и урезали јој крст на стомаку па су је онда заклали. Извадили су јој очи, ставили су јој руке код груди и тако су је заклали..." - испричала је пред камерама БН телевизије ова храбра, честита жена која 28 година неуморно чека правду за своју мајку али и остале рођаке и пријатеље. Боли је чињеница што се српске жртве упорно умањују и негирају а убице слободно шетају. 
Миленија Митровић тог 16. јануара била је заробљена у свом дворишту са још шест чланова фамилије. Њеног супруга Радивоја злочинци су заклали. - Заробили су нас и тукли водећи према селу Пољак. Ту су ме натјерали да носим врећу опљачкане пшенице до 20 километара удаљеног села Карачићи. Тукли су нас и у логору у Сребреници гдје сам провела три седмице до размјене", раније је за Срну изјавила Миленија, којој је од батина била сломљена вилица и избијени сви зуби. Митровићева прича да су их у логору свакодневно тукли и да нису добијали храну, па су неки заробљеници умрли од последица тортуре и глади. 

Дражо Глигић испричао је 2011. како су муслимани из Сребренице, тог дана убили сина Алексу, а другог сина тешко ранили. Он је истакао да је међу онима који су палили српска села било и чланица бошњачких удружења жртава, међу којима је и Џемила Делалић из Добрака која је заједно са синовима и  другим члановима фамилије учествовала у паљењу и пљачкању многобројних српских села, па тако и Скелана. - Као отац који је изгубио сина највећу бол после његове погибије доживео сам када сам на ТВ-у, међу мајкама Сребренице које је пре пет година примио председник Србије Борис Тадић, препознао Џемилу из Добрака.  Поштујем ја њену бол за сином и ја сам изгубио сина и знам шта то значи, али она је по нашим селима чинила зло, а код Тадића је отишла као мученица. Верујте, заплакао сам као дете када сам то видео. Не само мене, све нас овде боли неправда што наше џелате претварају у ‘невине жртве Сребренице’“ – љутита гласа  рекао је Дражо за Печат. Џемила је, вели, заједно са  Насеровим војницима учествовала у паљењу српског села Жарковићи.
Након почињеног масакра, Насер Орић, његови војници али бројни цивили - жене и деца заиграли су коло и запевали у част почињеног масакра. Читавог тог дана се у Сребреници шенлучило, играло и певало. Док су Срби оплакивали и сахрањивали своје најмилије, Бошњаци су се веселили и прослављали свој злочин. У нападу на Скелане је осим наоружаних војника, учествовао и велики број цивила - жена и малолетника који су пљачкали, палили, скрнавили. 
За злочине над Србима до данас нико није одговарао. Мештани истичу како је један број оних који палили Скелане и учествовали у овом злочину погинуо у лето 1995. године, те су проглашени "жртвама геноцида" док се велики број њих и данас шета слободно. 

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 15.01.2022.


Најновије