СРЕБРЕНИЦА: ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД ЂУРЂЕВДАНСКОГ МАСАКРА, ПРАВДЕ НИ НА ВИДИКУ!

Један од првих масовних злочина над српским становништвом у Подрињу десио се на Ђурђевдан 6. маја 1992. када су муслимански војници извршили организовани напад на српска села и починили ставичан масакр над цивилним становништвом. Другог дана Ђурђевдана на локалитету Зелени Јадар и у самој Сребреници убијено је још десеторо цивила.

Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com
Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com

Иако је злочина над Србима у средњем Подрињу било и током априла 1992. али и раније, први већи масовни злочин догодио се управо на један од највећих православних празника Ђурђевдан. Тог 6. маја 1992. муслимански војници из Сребренице су извршили страховите нападе на села Гниона и српски део села Бљечева и починили тежак масакр. Тога дана убијено је шесторо цивила док је више од петнаест људи рањено. Другог дана Ђурђевдана побијено је још десеторо српских цивила. У том периоду започиње масовни прогон српског становништва из Сребренице а многи се ни до данас нису вратили на своја огњишта. Они Срби који су те 1992. одлучили да остану у Сребреници били су свирепо убијени а посмртни остаци многих цивила до данас нису пронађени.

МАСАКР У ГНИОНИ

Прво спаљено село у Подрињу била је Гниона, српско село у општини Сребреница. До краја рата у МЗ Гостиљ, којој припада и Гниона,  убијено је 36-оро цивила, а први напад догодио се на Ђурђевдан - 6. маја 1992. када су снаге Насера Орића спалиле село. Тог дана око 17:30 Насер Орић се најпре мегафоном обратио мештанима села Гниона (МЗ Гостиљ) док су обележавали сеоску славу, позивајући их да предају наоружање, претећи да ће их у супротном све побити. Како мештани готово и нису имали оружја, а страхујући од много боље наоружаних Орићевих сабораца, одлучили су се на бег у правцу села Гостиљ и Залазје. Шездесетпетогодишњи старац Радојко Милошевић, инвалид оштећеног вида, одлучио је да поверује позиву Орићевих „бранилаца“, али су га муслимански екстремисти убили и запалили у властитој кући. На његове јауке и запомагања нико се није обазирао. Радојков гост на слави, педесетшестогодишњи цивил Лазар Симић убијен је ударцима ножа у груди док је покушавао да умакне злочинцима путем Гниона-Гостиљ.

Гниона је засеок претежно српског села Гостиљ у општини Сребреница. Налази се на око 2 километра од Солоћуше и на око 5 километара од Поточара. До почетка рата у БиХ у овом селу је живјело 113 Срба и 35 муслимана. Село Гниона је прво спаљено и до темеља разрушено српско село у сребреничкој општини. Напад на ово село су извршили муслимани из суседних Поточара, предвођени Насером Орићем. Напад на Гниону десио се 6. маја 1992. године, на Ђурђевдан. Крсна слава је тај дан слављена у неколико кућа. Славили су, између осталих, породице Симић и Милошевић. Напад на ово село догодио се око 18:30 часова, а о овом догађају сведочио је Марко Слијепчевић из овог села.

- Поменутог дана на Ђурђевдан, око 17:15, зачуо се глас са мегафона са Равне Њиве изнад Гнионе и следила је сљедећа порука: „Слушајте ме добро Гниончани, ово вам поручује Насер. До пола 6 да сви предате оружје код Перине куће и гарантујем вам да вам ништа неће бити. Ако то не урадите, нећете побјећи јер сте опкољени и бићете поубијани“. Пошто се тај дан у Гниони славило у неколико кућа, народ је одмах скочио и почео бјежати према Солоћуши. Нико ништа није узео сем што се нашло у рукама и на себи. Остало је све па чак и упаљене свеће на столовима оних који су славили. Зачули су се рафали са свих околних брда. Сви су јурили низ потоке заклањајући се иза камења и букава“, наводи се у књизи "Хроника нашег гробља".  О томе како је овај човјек убијен сведочио је Миле Вукадиновић из Гнионе. - Милошевић Радојко је запаљен у кући, био је стар и није могао да побјегне и о томе свједочи његова жена која је гледала из шуме како гори кућа и Радојко у њој“, причао је Вукадиновић.

Мила, ћерка убијеног Радојка, испричала је како је кобног дана наводи она заједно са својим оцем, мајком Загорком и братом Владом прослављала крсну славу Ђуђевдан. Она је истакла да у породици није било способних за војску, јер је њен отац био полуслеп, а брат неспособан од последица упале мозга. Када је почео напад сви су побегли из куће у Гнионски поток, једино је Радојко остао у кући. Мила истиче да је из потока могла видети своју кућу из које је запомагао њен отац Радојко и која убрзо запаљена, али се
није чуо пуцањ из ватреног оружја пре тога, те она претпоставља да је њен отац жив запаљен у кући или је претходно убијен хладним оружјем.

Неки од становника Гнионе се нису могли исти дан извући из овог села. Неколико њих је преноћило у Гниони по потоцима гледајући како им дојучерашње комшије пале и пљачкају куће. Ниједна кућа у овом селу није остала читава. Оне које нису могли да запале, злочинци су минирали. Као непосредни извршиоци овог злочина препознате су углавном комшије Коровић Рифат, Мујкановић Ибро, Османовић Ибро, Мујкановић Бехадин и остали, наводи Миливоје Иванишевић у својој књизи.

МАСАКР У БЉЕЧЕВОЈ

Напад на српски део села Бљечева извршен је у преподневним сатима у време интензивних мировних преговора Срба и муслимана. 
У свирепом нападу сребреничких муслимана су убијени старица Косана Зекић (1928), Гојко Јовановић (1917) а теже је рањен Косанин син Милан (1954) који је убрзо и преминуо од задобијених повреда. Косана и Гојко масакрирани су у својим кућама на врло свиреп и окрутан начин а једина њихова кривица је била  српска националност. У унакрсној ватри која је отворена на српске цивиле страдала је и једна малолетна девојка старости око 16 година. Према подацима из књиге истакнутог историчара Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља", као непосредни извршиоци овог масакра наводе се муслимани из околних муслиманских села али и из саме Бљечеве. 

Изјава Нурифа Мемишевића, муслимана из Бљечеве, такође је објављена у књизи "Хроника нашег гробља" где он наводи починиоце овог али и других монструозних злочина над Србима. 

-  Родјен сам 29. 03. 1948. године у селу Бљечева - Братунац, по занимању сам рудар, инвалид рада, до избијања ратних сукоба примао сам пензију. Цијели свој живот проживјео сам у родном селу Бљечева, те сам одувијек словио као поштен радник и имао доста пријатеља и међу Србима и међу муслиманима, са комшијама Србима и међу Србима из околних села српских као сто су Загони, Магашићи, Јежестица, Хранча и шире. Ја сам гајио добре комшијске односе, те сам код њих био радо виђен гост у свакој прилици, а и они код мене. То никоме није сметало нити ми је ко пребацивао за такве моје односе све до избијања ратних сукоба. Ја нисам припадник ни једне војне формације, а све до сада сам живио у свом селу које је под контролом наших, муслиманских снага као цивил. Међутим, у селу Бљечева са засеоцима Мекотама и Чизмићима формирана је јача војна јединица, а од припадника знам следеће: Ђелић (Раме) Екрем, командир јединице; Осмић (Бајре) Захрудин, замјеник командира јединице; Осмић (Раме) Рашид; Муратовић (Салке) Ћамил; Муратовић (Ћамила) Самир; Муратовић (Идриза) Хидајет; Муратовић (Идриза) Абдулах; Муратовић (Ибре) Хамед; Муратовић (Ејуба) Фахрудин; Ђелић (Фејзе) Сенад; Коспић (Расима) Латиф; Коспић (Мустафе) Сенахид; Јашаревић (Мује) Фикрет; Орић (Несиба) Бекир; Јашаревић (Мује) Рифо; Јашаревић (Мује) Садик; Осмић (Мусана) Бајро и Мешановић (Незира) Неџиб. Припадници те јединице су заједно са јединицом из Глогове, коју води Ејуб Голић из Глогове, учествовали у свим нападима, паљевини српских села Загони, Пајићи, Хранча, Јежестица, Магашићи, Кравица цијела, а побили су и доста народа српског. Тако да ја за све њих не знам појединачно шта је ко урадио, али за неке знам па ћу отворено рећи, јер ја сваки злочин осуђујем. Рећи ћу поштено пошто сте и ви према мени поштени и овај исказ дајем у име правде, својом вољом, поготово што нисам натеран. 

Зекић Косану и њеног сина Зекић Милана из Бљечеве убио је Салих Омеровић, син Хакијин из Глогове, заједно са Бабајић Сабријом. О томе је Салих Омеровић причао јавно у селу Пале свакоме, а мислим да је са њима учествовао и Аљо Хусеиновић, син Ибрин са Будака, јер је том приликом рањен Гојко Јовановић из Бљецеве, те се о томе хвалио да је ранио Гојка и Сабрија Бабајић и Аљо Хусеиновић. А Аљо да је запалио викендицу Бране милиционера, односно Бране Јовановића из Братунца. " - испричао је Мемишевић.

МАСАКР У МЕСТУ ЗЕЛЕНИ ЈАДАР

Муслимански војници - припадници тзв. Армије БиХ су у преподневним сатима 7. маја 1992. пресрели теретно цивилно возило у којем се налазио већи број српских цивила који су напуштали Сребреницу. Они су покушавали да преко села Чичевац дођу у Скелане и сви су на врло окрутан начин поубијени из заседе. Масакр је почињен на локалној саобраћајници код Скелана на месту познатијем као Зелени Јадар. Злочинци су су пуцали без престанка све док се нису уверили да су сви путници побијени. Тога дана убијени су Милојка Митровић (39), Радослава Стјепановић (36), Симо Танасијевић (40), Данило Петровић (31), Миливоје Илић (30), Небојша Ђорић (26), Зоран Вукосављевић (22)....

Преживели сведок, Стјепановић Видосава, наводи да јој је 07. 05.1992. године син Драган рекао да оде у Бајину Башту и да купи намирнице, јер му је изгледало да ће Муслимани напасти село, што би довело до тога да неће моћи нормално да се снабдевају. Око једанаест сати
Видосава је сишла на пут испод Брежана, где је убрзо дошао камион којим је управqао Јовановић Милан. Са Видосавом је кренула и њена снаха Стјепаниовић Радосава са своје двоје деце, Славицом, која је тада имала 14 година и петогодишњим Зораном. Радосава је са децом села у кабину у којој се налазила Миланова мајка Јовановић Иванка, док се Видосава сместила на каросерији.  Цивили су наишли на барикаду због чега су морали да се зауставе и тада је кренула општа пуцњава на возила са свих страна. Пуцњава је трајала пет сати и било је много убијених. Након извесног времена, када су се исламски терористи повукли, дошла је група људи дошла и затекла језив призор. Пронашли су Видосаву укочену од страха. Пришли су јој и скинули је са камиона. Она је тек тада видела да јој је снаја била убијена и то тако што је погођена метком у леву страну главе, а деца су била престрашена и сва попрскана крвљу. Од осталих путника у камиону је убијен још и Илић Миливоје, а Илић Стојан је био рањен у руку. Поред наведених, погинуо је и возач дизалице Данило Петровић. Њихова тела су извучена сутрадан и сахрањена у Бајиној Башти, изузев Илић Миливоја, чије тело више никада није прона|ено, али је Видосава сигурна да је и он убијен јер јој је Раденко Илић, који је био на камиону, рекао да је Миливоја рањеног вукао до облжњег моста и да је он на његовим рукама издахнуо. Тек после годину дана испод тог моста су прона|ени остаци костију, вероватно Миливојевих, али глава није пронађена. За време напада на Брежане убијен је и Видосавин син Драган, тако да су њена унучад остала у овом рату без оца и без мајке.

Истовремено у сребреничком насељу Стари град муслимански екстремисти су зверски убили младића Драгана Илића (27) и браћу Милана (20) и Јована Вукосављевића (24). Дан касније, у атентату је убијен и народни посланик Горан Зекић. 

Напад на српски део Бљечеве, као и напад на Гниону у сребреничкој општини, који се догодио истог дана, прекратили су све српске илузије да до оружаног сукоба ипак неће доћи. То је у исто време био доказ да оружане сукобе намећу муслимани пажљиво бирајући време и места напада. Овом приликом за почетак свог похода изабрали су два мала незаштићена српска засеока која се нису ни покушала бранити, а за време напада одредили су дан великог српског празника. То је значило да циљ нису само српска села већ и верници који припадају православној вероисповести. Та пракса се наредних година понављала и отуда и данас раширено уверење да је реч не само о грађанском, већ и о верском рату, како муслимани често кажу џихаду, у БиХ. Имовина жртава је до темеља опљачкана и спаљена. После ових првих злочина настављени су и интензивирани напади на српски народ у селима око Сребренице и Братунца. Само дан касније убијено је десеторо српских цивила у Скеланима и граду Сребреници. Муслиманске јединице су се „специјализовале“ углавном за нападе у току православних празника. Већи део тих напада десио се у току 1992. и 1993. године када су се догодили неки од најбруталнијих злочина против цивилног становништва на овим просторима. Током трајања рата (1992-1995) сребренички муслимани су убили 3267 Срба, међу којима и 72-оје деце. 

За ове жртве је не одржава посебна званична комеморација нити је подигнуто спомен обележје на месту њиховог страдања, иако је у прошлости било покушаја да се овакви пројекти реализију.

Извор: Миливоје Иванишевић - "Хроника нашег гробља"

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 06.05.2022.


Најновије