ВИШЕГРАД (1993): ДЕСАНКА И СОКА ОКРУТНО МУЧЕНЕ ПА УБИЈЕНЕ СПАЉИВАЊЕМ И СТРЕЉАЊЕМ

Прве жртве у рејону Вишеграда, баш као и у свим другим општинама широм Босне и Херцеговине били су Срби. У послеподневним часовима, 12. јануара 1992. онда када рат у Босни и Херцеговини још званично није ни почео, у селу Бијела, у општини Вишеград је почињен стравичан злочин који је најавио све предстојеће ратне ужасе и страхоте. Бошњак Хасан Шабанија из Горње Црнче, убио је Србина Ранка Баранца, пензионера, у његовој породичној кући, и то хицем из пиштоља из непосредне близине, без икаквог повода, само зато што је Србин. Злочин је био етнички мотивис

Фото: istinapravda1000.blogspot.com
Фото: istinapravda1000.blogspot.com

Читаво пролеће и лето 1992. били су обележени крвавим злочинима над Србима. Муслиманске снаге спалиле су велики број села и заселака, а сваки упад у неко село обавезно је био праћен монстрозним злочинима - силовањем, масакрирањем, садистичким мучењем. Убијана су деца док су се играла, затиране су читаве породице, нико није био поштеђен.

 Најјезивији облик убијања Срба јесте управо метод "живе ломаче", који су муслимански фашисти спроводили још током 1941. и 1942. када су стотине српских цивила ликвидирали на овакав начин. Исте злочине и исте методе убијања поновили су пет деценија касније потомци ових фашиста регрутовани у редове муслиманске тзв. Армије БиХ ! Овај монструозни чин је подразумевао да се српски цивили, углавном жене и старци, најпре затворе у једну просторију а потом живи запале. Овај стравични метод убијања примењиван је дуж читавог Горњег Подриња током акција напада на српска села. Неретко се дешавало и да муслимански војници из заседе зољама и запаљивом смесом гађају цивилна возила - аутомобиле и аутобусе услед чега су многи људи изгорели. На овај начин је скончало најмање 170 српских цивила, грађана Вишеграда али и мештана других општина широм Горњег Подриња (Рогатице, Фоче, Горажда, Чајнича..). Процењује се да је број страдалих на такав начин још већи. Они данас немају своје спомен обележје, за те жртве нема комеморације ни парастоса. Њихова имена углавном су избрисана из сећања српског народа. 

На црном списку од 2280 убијених Срба Горњег Подриња налазе се и имена две Српкиње Соке Тешевић /62/ и Десанке Видаковић /47/ које су мучки убијене током агресорског напада муслиманских злочинаца на српска села Ћаћице и Стражбенице. Злочин је почињен на данашњи дан 21. јануара 1993. приликом свеопштег напада муслиманске војске из Међеђе, Жепе и Горажда на ово подручје, а током тих напада тог и наредних дана брутално је убијено тридесеторо Срба, што цивила, што бранилаца села. Неки су убијени тако што су претходно везивани ланцима и жицом па мучени, сакаћени а доста Срба је пронађено без главе, једног или више екстремитета.

Посебно тешку судбину су доживеле ове две Српкиње - Сока и Десанка. Реч је о ненаоружаним женама, цивилима, које су читав рат провеле у кућама обављајући пољопривредне послове. Скончале су на ужасан начин. У Ћаћицама је спаљено шеснаест српских кућа, а у Стражбеници шест, опљачкана се сва стока и прехрамбени иметак. Муслимански  екстремисти из Међеђе упали су у ова села и заробили ове две Српкиње које нису могле да напусте своје куће. Тукли су их, злостављали и малтретирали. Прошле су ове жене тешке и разуму непојмљиве тортуре пре него што су заувек испустиле душу. Соку Тешовић прво су везали жицом и водили је по селу Стражбенице да показује чије су поједине куће и други објекти које су палили. Говорили су јој да гледа како горе "четничке куће" а затим су је вратили у њену кућу, жицом везали за шпорет и заједно са кућом запалили. Десанка Видаковић прошла је једнако тешке муке. И њу су муслимански војници малтретирали и страховито је злостављали, да би је затим испред куће окрутно убили. 

На основу бројних доказа, међу којима су и сведочења преживелих Срба Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права објавио је имена починилаца овог монструозног злочина. То су:

1. Сејдић Ахмет, из села Дрокан, где је и рођен 02.01.1960. године, од оца Ибра и мајке Земке, командант муслиманске војне јединице,

2. Гушо Рашид, из села Дринско, где је и рођен 02.01. 1950. године од оца Шерфана,

3. Кустура Заим, звани Хоџа,

4. Нухановић Рамиз,

5. Јелачић Фајо,

6. браћа "Чимбур" и "Лисо",

7. Кабаклија Ибро, из Вишеграда, рођен 25.11.1967. од оца Ахмета

8. Собо Рагиб, из Вишеграда,

9. Билић Хамдија,

10. Шаћировић Мухамед,

11. Ахметспахић Авдо, из Вишеграда.

Они никада нису одговарали за овај али и многе друге злочине у којима су учествовали.

Почевши од априла 1992. па све до краја 1995. на подручју вишеградског рејона зверски је убијено више од шест стотина грађана српске националности, док је на подручју Горњег Подриња убијено 2280 Срба, међу којима и осамдесеторо деце. На подручју Вишеграда је према подацима Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина постојало чак пет логора и затвора за Србе, док је на подручју Горњег Подриња регистровано укупно 33 логора где су вршена присилна затварања, мучења, силовања, злостављања и убиства Срба. У кампањи етничког чишћења Горњег Подриња спаљена су многа српска села, уништене су и оскрнављене многе православне цркве, гробља и културни објекти. Из градова и села је протерано готово целокупно српско становништво. 

Просто је невероватно да у Републици Српској, па и у Вишеграду постоје споменици где се Срби представљају као "геноцидни" и као "злочинци" док Срби у Горажду не смеју ни да обиђу своја имања а камоли обележе места где су масовно убијани и ликвидирани. У Горажду су подигнути разноразни маузолеји и споменици муслиманским генералима и војницима који су се прославили у нападима на српска села током којих је убијено хиљаде цивила, од тек рођене деце до најстаријих а стотине жена је силовано. Улице широм Федерације БиХ носе називе и имена по ратним злочинцима, а ниједан од 19 логора за Србе у Горажду до данас није обележен.

Зато је важно да се у центру Вишеграда подигне спомен крст у знак сећања на српске жртве тзв. "живе ломаче" које су пострадале у овој али и суседним општинама Горњег Подриња било да су запаљени у својим кућама или у возилима која су изгорела током напада муслиманске војске. Нису српске жртве ништа мање вредне од бошњачких. И оне заслужују споменик и сећање. Важно је установити датум када би се то обележавало (можда 8. август када је на тај дан 1992. запаљено и убијено тридесет српских цивила у вишеградским селима Бурсићи, Ћаћице и Клисура). Важно је оживети успомену на ове страшне догађаје и меморијализацијом и културом сећања учити будуће генерације шта је и како било све са једним јединим циљем да се таква зла више никоме и никада не понове. 
Преузето са: Мирослав Тохољ - "Црна Књига"

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 21.01.2022.


Најновије